Nova Evropa

пуштао своју замисао. 1884, изјавио је маркизу Роверсб, који је полазио у Београд као француски посланик: »Ја желим да падионализирам католицизам у Србији«. Али ни Аустрија није престала са својим сновањима. Кад је за владе краља Александра идеја о конкордату имала да буде приведена у дело, забелешке о преговорима између кардинала Рамподе и Г. Веснића, ишчезле су једног дана са краљева стола... |

Леон ХЛ је знао на чему је што се тиче Аустрије, Његове везе са аустријским епископима наводиле су га на студије које су му откриле многу мрљу. Уз То, немачка девиза: [05 хоп Кош лишила је римску цркву 45.000 приврженика, у »римокатоличкој« Аустрији. 1902, Ватикан је изрично одлучио, после преговора између Г. Л. Војновића и кардинала Рамполе, да је римски колеж CB. Јеронима, намењен целом народу илирском, и да се »под тим именом разумеју сви Јужни Словени«, Први пут је тада овај израз био забележен у једном званичном документу, То је био пораз за аустријску дипломатију, која је нестрпљиво радила на расцепу између Хрвата и Срба. Беч се зато осветио 1903 спречивши избор кардиHama Рамполе ва Папу. То му је уосталом била последња победа, и никаква му добра није донела. 1904, Пије Х обезбедио је нарочитим мерама будуће ватиканске изборе од поновне употребе тобожњег права а, уејо, 1906, пасивни отпор далматинске епископије поништио је привидне успехе које је Аустрија однела у један мах над словенском литургијом. Најзад, 1914, кардинал Мери-дел-Вал и Г. Веснић потписали су конкордат између Ватикана и Србије, Што се тиче религије, закључује Г. Гојб, Аустрија није више имала шта да, ради на Балкану. Нечекајући да рат обори њену силу, Рим јој је покавао пут.

Париз. Мирка Демтирова.

Савремена црква. (Једно мишљење поводом једног чланка).

У београдској »Мисли« (од 16. септембра ове године) изашао је интересантан чланак г. дра. Лазара Бугарског, под насловом »Црква и Ново време«. Чланак је врло актуелан, јер се бави једним питањем које дубоко засеца у социјални и морални живот целог човечанства, наиме питањем слободе духа човекова и, следствено, културног напретка људског, У кратким потезима прикавана, је идејна историја хришћанске цркве, која се, шрема мишљењу писца, једино у своме почетку борила за победу етничког принципа у свету, те је тада и освојила душе својих следбеника, док се касније извргнула у цесаропапистички империјализам, па се отада датира њена тиранија, у виду најмрачније епохе људске историје, јер је то ти-

298

аљарентиенананае аатниикикс