Nova Evropa

Василије Марковић и његов рад.

(Поводом издања његова посмртнот дјела: »Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, 1920.)

Василије Марковић, хисторик, умро је у фебруару ове године у тридесетосмој години живота, управо на оном ступњу свога научнота рада, кад је стао заувимати одлично мјесто на пољу наше модерне хисторијографије. Пред нама је његово посљедње дјело, које је почео већ и сам штампати (у Сремским Карловцима, у Српској манастирској штампарији), »Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији.« Код другога табака неумољива смрт · отела, је аутору из руку коректуре и рукопис, не дозволивши му да угледа штампану своју мнототодишњу муку. У часу, кад је као београдски гимназијски професор имао сјести за катедру црквене хисторије на, београдском универзитету, бише порушене наде његове, његових пријатеља и учитеља, и наше хисторијографије која с Василијем Марковићем губи једну позитивну енергију, која је тек имала да много тога изгради на готово неораној њиви модерне хисторије српске цркве,

Универзитетски професори От. Станојевић и Н. Радојчић учинили су патријотско и надасве културно дјело, и издали су књигу коју није могао издати до краја сам аутор. Јужнословенска, наука, дугује зато хвалу издавачима, јер је тако омогућен увид у једно толемо питање којему је добрим модерним методом пошао на коријен управо В. Марковић, па ће се оно моћи сада успјешније и лакше разграђивати нето досад, У томе ће бити и трајна вриједност Василија. Марковића, да је на једном мјесту скупљена силна, грађа коју ће касније хисторици издашно употребљавати за ова питања, и слична која су с њима у вези, а то су у првом реду многи нерјешени културно-хисторијски проблеми које даје хисторија балканског полуотока.

Василије Ји је већ у својој најранијој расправици: »Односи Дубровчана. са Србијом од 1858—1362« (Летопис 1907) показао таленат за обраду хисторијских питања. 1909 положио је докторске испите, а дисертација му је била, »Историја српских манастира«. Кад су дошли ратови за ослобођење, даје Василије Марковић себе домовини, и судјелује »у свим ратовима од Куманова До пропасти Орбијине«, како за њ каже г. От, Станојевић. — У јесен 1913, обавља В. Марковић особито интересантан научан посао: утиче на Српску владу да измјени укав о службеним називима области и мјеста у новоосвојеним крајевима који је већ била објавила, пошто службени називи нису одговарали правом стању, и ревносни референт нашао се да посрбљује и тамо гдје је ео 1рво назив био исконско српски. Марковић се је већ и прије, за универзитетских студија, бавио номенклатуром балканског полуострва, (резултат каснијих студија у том смјеру је »Историјски атлас«, који

311