Nova Evropa

стира. Наиме, већ из ове скупљене грађе намеће се културном хисторику читав низ теорија и проблема који би се и те како лијепо дали изградити,

Уза, све то што су Срби у Средњем Вијеку били у јакој вези с Византом или, како каже Јиречек, »и савезници, вазали, такмаци и противници Византинаца« у једном дугом вјековном низу година, ипак православно монаштво Србије није основано ни раввијано под утјецајем Бизанта, Оно је, наиме, с једне стране источнот поријетла, а с друге, што ће многом бити на први поглед зачудно и загонетно, постало је под утјецајем бенедиктинских манастира Далмације. Ових ДБИЈу тако занимљивих тема дотакнуо се Марковић нажалост тек, с неколико ријечи, а било би врло важно знати о томе управо њетово мишљење, који је сигурно најдубље. заронио у комплекс монаштва Србије, Јиречек је у својој повијести Србије већ довољно нагласио о тим везама и утјецајима, па је требало овако ваљаном познаваоцу ствари, као што је Марковић, поћи тим путем даље и изнијети закључке који се готово сами од себе извијају из постављених премиса. Како би био важан и потребан један увид у разлику киновијскот (српског) монаштва (Кошабз -- 5165 заједнички живот) и онога на Атосу, гдје су касније толики Орби монаховали! Једнако би било привлачиво испитати и узроке за ту разноликост, па ону фазу прије и послије 1318 када су се монаси посве приљубили уз наук Фотијев, Како би нас занимао детаљан приказ широке српске толеранције у вјерским питањима (нарочито прије цара Душана Силног, који је још по најмање толерантан према католидизму): Српски кнез Белуш подиже бенедиктинцима манастир Баноштар на десној обали Дунава (како се види из једног писма Иноћентија Ш, иаг. 1198): Стеван Немања шаље дарове Петровој цркви у Риму и знаменитом бенедиктинском центру Св, Николи у Бару (који иначе стоји у вези с Далмацијом); Стеван Н. Првовенчани, (који је са својим братом Св. Савом дефинитивно утврдио православље у Србији), диже звонару уг католичку цркву св. Трифуна у Котору и обнавља католичку цркву св. Госпође у Котору, а једнако подупире бенедиктински манастир св. Марије на Мљету, док Ђорђе Бранковић моли у папе Николе У дозволу да диже српске манастире у Угарској.

Марковић се задовољава, у овом свом дјелу мирним и објективним изнашањем тих момената, не тумачећи им узроке ни посљедице, којих је у ортаничкој вези несумњиво било веома много. Да је Марковићу било израђивати ово дјело мјесто у Атини у Риму, вацијело би дао већих и потпунијих резултата, Знам из рођанот искуства, да има тајни архив пропаганде у Риму (у који се уосталом тешко улази, тек с изнимним дозволама) веома много материјала који се тиче црквене повијести Балкана, а напосе оних дијелова Које су урачунавали у „partes inlidelium et schismaticorum", Иако је већина тота. непознатог материјала из ХУТ и ХУП стољећа, ипак се налази скупљених и старијих извора. Објелодањење и истражи-

313