Nova Evropa

у оно време тако малобројна, није у стању покрити трошкове тако луксузног часописа. Поред тога, Недић је био издашан у хонорисању сарадника, Он није хонорисао све сараднике од реда: давао је само онима ва које је држао да су слабог материјалног стања, али овима, је давао без икаква рачуна, према њиховим потребама, а не према, количини и вредности њихових прилога, Недић је био врло слаб према пријатељима, и та се слабост испољавала и у овим новчаним стварима, Благајница »Српског Прегледа« постала је зај-модавна, каса, за Недићеве. пријатеље, од којих ниједан није мислио да узајмљени новац врати, него само да одради. После пет месеца. »Орпски Преглед« је остао бев новчаних средстава, и морао престати, Али финансирање без рачуна није била једина уредничка махна Недићева, Друга његова махна била је искључивост. Он је скупио око себе врло узак круг сарадника, а то су били више или маЊе они исти људи који су радили и у »Реду«; нов је био само Богдан Поповић. У сваком броју виђала су се једна и иста имена. »Изтледамо«, говорио је Стеван Сремац, »као они стални гости у паланачким апотекама који свакога дана, у исто време, долазе на »стомаклију« и на разговор о политици«. Круг се сарадника могао лако проширити, али Недић није хтео. Он је вишео волео да ради с малим бројем личних пријатеља: према новим лицима осећао је неку несавладљиву нелагодност и неповерење. Уредник мизантроп, који одбија сараднике уместо да их прикушља, Недић је једнако патио од оскудице рукописа, и један је број морао издати са, два правна листа. »Више волим«, говорио је горко, »да их оставим празне, него да их испуним којечим«,

„Према, својим сталним сарадницима, од којих није могао да се одвоји, није био ни најмање слаб и попустљив, Он није био у стању да им се одупре када су долазили да траже зајмове, али је, у накнаду зато, добијао необично отпорну снагу, ако би они покушали да му потуре рђаву ствар за лист, Да врати рукопис на поправку, или да га поправи сам, чак и без пишчева пристанка, била је код њега, обична, ствар. Ако би се коме сараднику поткрала каква већа омашка, Недић је налазио нарочитог задовољства да му на њу сврати пажњу, и то пред сведоцима, — 'и после тога, неколико дана, причао би свима својим гостима како се тај и тај незгодно »оклизнуо«. Иначе, сараднике је држао у великој стези и непрестано гонио на рад. Онај који не би био на време готов са чланком, Имао је да издржи праву шибу. Недић би одмах уочио шта је у његову извињавању имало натегнутога и апсурднога, и подвлачио То са свирепим уживањем. Професор Момчило Иванић, добар Недићев пријатељ, и не само по струци нето и по назорима филолог, задоцнио се једнога дана са рукописом, и покушао да се извини оскудицом инспирације. Недић се ухватио за ту реч »инепирација«, и није је више пуштао. Рекао је Иванићу да он није лирски песник да му треба инспирација, — и онда наставио, да су

390