Nova Evropa

нађен, када, је, после првог броја, »Орпског Претледа«, добио од Мијатовића једно писмо, цензорски строго, у коме се с хвалом говорило само о стиховима Јована Илића, а за све остале прилоге, не изузимајући ни Недићеве, било речено да су могли бити бољи... Недић се није љутио на, критике својих пријатеља, али код Мијатовића било му је криво, што тај човек који је кадио целом свету; нађе баш њега да удари кадионицом по глави, као да би он био најгори... У ствари, »Орпски Претлед« није се могао допасти Мијатовићу. Мијатовић је био један романтичар, који је осећајност и машту уносио у све што је писао, — не само у своје приповетке, нето и у своје научне расправе, — како у историјске, тако и у финансијске. Са годинама, он је из романтизма, прелазио у »рококо«, добијао један сладуњав дветни стил, једну машту кокетно театралну, једну осећајност која се пренематала и опомињала, на, »чуствителност« романа из ХУПГ века... Како би такав човек мотао уживати у »Орпском Прегледу«, коме је општи тон давао ЈЉубомир Недић, који је, истина, волео романтику, али сам имао један неромантичан начин писања, без икакве топлине, нимало китњаст, стегнуто аргументативан, озбиљан, опор и полемичан...

18.

9 »Opnogow Прегледу« највише је писао CAM Недић. Он је био узео сувише на себе. Држао је не мање него три сталне рубрике: уводни чланак, књижевни преглед, и друштвену хронику. Осим тога, када би умро који од познатијих књижевника, Недић је хтео, да одмах напише о њему читаву студију.

Недић није имао новинске извежбаности и није могао да пише за број, нарочито, ако би му дошли они периодични напади који су се јављали код њега Као последице табеса, Већину својих чланака, радио је у журби, неки пут још и изломљен болом, без довољно свежине и прибраности,

Он је, лично, много држао на друштвену хронику коју је воДио под (потписом »Нетко«. Та је хроника имала да буде критика нарави као енглески есеј ХУШ! века, али за такву критику тражио се лакши тон, пријатнији стил, већа моћ сатиричног опажања него што је Недић имао. Он је писао своје хронике сол атоге, али оне су код публике имале мање успеха (нето друге његове ствари.

Од света што је објавио у »Српском Претледу«, његове критике биле су најбоље. О писцима и књигама Недић је казивао своје мишљење са необичном непосредношћу и оштрином. Он је био свео своју редакцију на најмањи број чланова, и није морао имати према нашим књижевницима оних обзира којих обично има један критичар-уредник који осећа потребу од књижевника као од сарадника. Затворен болешћу у собу, он није одржавао скоро никакве друштвене везе са књижевницима о којима је писао, и могао је Товорити о њима са слободом једног критичара који живи на

392