Nova Evropa

Рембрант енглеске прозе, Карлајл је у својим историјским описима све остављао у сенци, осим појединих физиономија и појединих сцена које су избијале из тих тамних дубина, као огњем осветљене...

Ентлеска је прова навек падала или у Свифтову крајност, и била пословна Као један банкарски извештај, — или у Карлајлову крајност, и била лирична као једна песма. Енглеска проза није нашла златну средину француске прозе, која није ни сувише прозаична ни сувише поетична, и која уме да буде лепа, а опет да остане проза. Недић је имао, у погледу прозе, ентлески укус, и сма·трао Свифта и Карлајла као две највише тачке до којих се у прози може доћи.

Као код Свифта и код Гибона, тако и код Карлајла, Недић се бавио поглавито писцем, а не човеком. Карлајл је, међутим, баш као човек био интересантан. Он је имао развијен унутрашњи живот са трагичним кризама као Паскал; у Sarfor Resarfus-u, TOj исповести својих младићских сумњи и очајања, он изгледа растргнут и изломљен, као да су га на ченгеле метали. Али морални случај Карлајлов није много занимао Недића,

Најзад, у овом списку књижевних симпатија Недићевих, треба безусловно поменути и једнога од мањих писаца, — то је Валтер Беџгтот, један есејист Ha XIX века, који је писао о енглеском уставу и о енглеским банкама, о ентлеским књижевницима и енглеским политичарима. Беџхот није био систематичан мислилац, давао је само своје опаске, али те су опаске биле и тачне и оригиналне. Он јеу неким стварима први ухватио онај основни главни факт, који после објашњује све остало, Његове расправе, и ако писане без већих претенсија, као проматрања једног дилетанта, остале су и данас од великот интереса, Такав један дилетант који приступа стварима без предуверења, који има духовне свежине и радозналости, и уме одмах. да уочи шта има код њих карактеристичнога, Недић је желео и сам да буде, — и Валтер Беџхот изгледао му је његова. властита слика, идеалисана. | Слободан Јовановић.

Руски поворишни симболизам

Најсветлија епоха у руској књизи, славно раздобље рускога литерарнота реализма, клони се к своме западу када и минули вијек: у деведесетим годинама. Чехов, »обожавани Антон Џавловић«, који достојно завршује галерију литерарних величина ове епохе, јавља, се већ у извјесном дијелу својих радова. спојном кариком с новим литерарним правцима, који долазе у то доба на смјену. сазрелом до опадања реализму. Чеховљев наиме литерарни метод суставна поихологизовања није манир, није извјештаченост, ни рутина што је са собом доносе устаљене и временски опредијељене литерарне школе, него је симптом свога времена, гласник нових, диференцијалнијих покољења, с НОВИМ, компликованијим потребама. И тако се догађа, да сам Чехов, члан ове славне плејаде руских

459