Nova Evropa

реалиста, у неким од најблиставијих страница својих радова. најавља завршетак литерарне епохе своје и својих. Руски је књижевни реализам учинио своју дужност, учинио ју је славно, али је и њему дошао крај, те је и он морао да оде, иако не прије нето што ће игвршити задатак, да постане заокруженом и великом пјелином У руској литерарној историји.

Међутим, сам Чехов, иако је по некој врети свота књижевнога. рада био претечом рускога декадентства и у неку руку наговијестио руски симболизам, није могао ниједној од новијих литерарних школа дати ништа суставна ни основна, већ због тога, што се он, у То доба првих тражења и трагања за новим књижевним облицима и садржајима, налазио у зениту своје стваралачке снаге, те посједовао одвећ опредијељену литерарну физијономију. А ново CB хтјело и морало да гради и изгради одоздо, из темеља : требало се начети с прољећа, с лирике, а Чехов је у то доба био већ сазрели јебењак, драматичар, — писао је своју »Чајку«. Да је одиста ваљало проћи тај историјски пут од лирике до сложенијих литерарних облика, најбољи је доказ она елементарна бујица талентованих лирика- -симболика, која се јавља у Руској књиви на измаку минулог стољећа, и која успијева да већ у првом деценију нашега стољећа. удари суставне темеље новој поезији, лирском симболизму. МинскијиМережковс киј нијесу још додуше сасвим чисти и »стални« симболици у својој лирици (дјеломице и зато што они уошће нијесу чисто лирски таленти), али је зато тим изразитија. литерарна физијономија груше симболика-лирика као Баљмонт, Сологуб, Брјусов, Вјач. Иванов, А. Бјелуј, и других, који успијевају да у лирици утврде симболизам као специфичну, самосталну литерарну школу.

Међутим, покрет руских симболиста, наравно, није могао пи ограничити ни зауставити се својим успјесима на подручју лирике. И ми доиста видимо да, упоредо с марљивим у свијесним радом на. подручју лирскога симболизма, иде и једнако марљиво и свијесно тражење нових литерарних облика и у другим гранама литерарног стварања. Вриједи то за роман, а онда поглавито за драму.

Књижевна крива, иза западања звијезде реализма, у деведесетим годинама, дотакла се једнако немилосрдно и руске драме и шјелокупнога рускога театра. Одријешити бој, који се на подручју драме и романа водио поглавито под заставом борбе симболиста, против т, зв. реалистичког домаћег »мртвог живота« (оНШеђеп“) у литератури, погодио је пуним ударом цпјелокупни тадањи руски позоришни репертоар. Њима су у то доба доминирали Гогољ, Тургењев, А. Толстој, и поглавито Островскиј. Руски се драмски и позоришни симболизам тада јасно опредијелио као ортанички наставак симболистичкога покрета у лирици, означујући својим иступом организовану стваралачку борбу против натурализма, веризма и реализма, и у драмском и у театралном стваралачком раду, или укратко као покрет противемпиризма у ли-

460