Nova Evropa

мачки театрални критичари, пригодом његова гостовања у Њемачкој (још у деведесетим годинама) с ентузијазмом клицаху : »Капу доље, пред тобом, Москво! Ево долази свјетло с Истока!«

Међутим ваља признати, да овај симболизам — једнако драмски као и спенички — шије до данас ни издалека искупио свих својих громких обећања, успркос многих и непролазних течевина и на једном и на другом подручју. Он није још ни издалека изрекао своје несамо посљедње, нето ни одлучне ријечи. Најистакнутији њетови представници, као што су Леонид Андрејев и Фјодор Сологуб, још увијек нијесу изашли из сфера мисаона литерарног тражења. Није од посљедњих разлога томе и чињеница, да су се и симболисти — једнако лиричари као и лраматичари — нашли пред неизбјеживим фактом, да им ваља прије свега изградити свој властити

језик, — нарочити, симболички језик.

(O He мањим потешкоћама пробија себи руски симболизам пут унапријед и на подручју сцене, борећи се у наше вријеме до жучљивости са такозваним »театралним театром« Јеврејинова, Макса. Рајнхарта, Георга Фукса, Јулијуса Баба, и других, који уз бучну »револуцијонарну« лозинку „тећештаПзет Је беде“ хоће да избаве театар од Тт. зв. »робовања литератури«, находећи суштину театралне умјетности искључиво у култу стилне и декоративне љепоте. Симболисте пак, назирући у театралном умијећу »умјетничко откровење живота човјечјета духа« (Станиславскиј) не могу се задовољити плитким култом театралне спољаности, лишене духа и најблагороднијих душевних претензија.

Војна и њезине историјске посљедице у Русији пресјекле су, или барем притушиле на, часак, интензивност настојања руских симболиста: нестало је са сцене Леонида Андрејева. а и Музе »Художественота« храма, не дјејствују данас тако интензивно као до војне, због непрекиднота звекета оружја. Но, чини се, да је најгоре прошло. Бујно буђење литерарно-умјетничкота и напосе театралнота живота, које у интелектуалном животу најновије Русије забиљежише посљедњи дани, свједоче о том, да ће привремено“епуштени барјаци руске литерарне и умјетничке мисли бити подигнути новом и можда, још елементарнијом снатом нетоли доселе. При том неће јамачно ни барјак руских симболиста бити посљедњи који ће залепршати на своме започетом путу. Др. Јос. Бадалић.

Уметничка критика.

(Објављујгмо у следсћем три приказа, од три писца, деветг изложбе »Прољетног Салона« у Загребу. Право да кажемо, чинимо то с примишљу, а не што бисмо ову изложбу сматрали нарочитом манифестацијом налце уметности, Хтели бисмо, наиме, да помогнемо онима који желе да доведу до атсурдности — ил како се то јаче каже, да »утуку у појам« дилетантску M тарлатанску уметничку критику, која се ч код

463