Nova Evropa

»У мисли, треба. се одвојити од гомиле; У раду, треба се с њоме спојити« (Ламартин.)

Напослетку, морамо развити осећање толеранције према политичком противнику; њега не треба сматрати као непријатеља, већ _Као честита човека чије мишљење не делимо у извесном погледу. Држимо, дакле, да треба у полемисање уносити мање жучности а више, много више, предусретљивости,

Гровоте овога рата ми не смемо потрзати сваки час кадгод су у питању наши односи са досад непријатељским државама. Далеко од тога да одржавају увек свежом мржњу између нас, гробови треба да нас сједине; уместо да нас опомињу на одмазду, да нам послуже као опомена за сложан рад у будуће. Злочини и ужаси минулог рата, уместо да распламте још већу мржњу између појединих народа и племена, треба да. буду вечити и силан протест противу ратова уошште, да буду незабораван наук шовинистима свих земаља. — Овакове речи, можда, звоне необично онима у чијим ушима још праште пуцњи из пушака и одјекује рика од топова, пред чијим очима још лебди дим од барута. Необично, али се до тога најпосле мора доћи, ако се жели правилан развитак и економски полет нашој држави. Натпи одцеви то морају разумети, иако можда не могу још јасно да осете, У интересу је нашега јединства да буде што мање потреса, Стога ми, сачувавши нешто од неповерљивости својих отаца, морамо много тога заборавити, или бар много штошта не помињати сваког часа.

Крстаче наших хероја казују нам, да јалове борбе између грађана исте земље само слабе њену животну снагу, казују нам да те борбе морају да уступе место племенитој утакмици у раду за добро и за напредак државе, и позивају све људе од срца и од добре воље да се окупе под једну заставу: заставу рада и поштења,

Радоје Л. Кнежевић.

Ко је ко и шта је шта у Југославији.

Још у децембру 1918 написао сам под горњим насловом чланак за алманах »Просвету « за 1919 годину; али како тада »Просвета« није могла изаћи, ја сам га (у новембру прошле године) наштампао у београдској »Демократији«. У чланку сам истакао да је, сад после нашег народног уједињења, једна од најпречих потреба, да се међу собом потпуно упознамо; и да једни другима. покажемо шта, све имамо. Уз то сам се трудио да примерима утврдим колико ми, један народ, браћа по крви, а сада, богу хвала, и грађани једне земље са једним истим циљевима и идеалима, мало знамо једни 0 другима, и Колико не знамо шта је сваки од нас имао као своју тековину која је данас општа и заједничка, (ем тога, рекао сам и то да ни о нашим људима ни о њиховим тековинама и немамо

437