Nova Evropa

предложио. Ја немам ништа ни противу већег материјала, ни противу другојачег распореда. Можда ће о овом предмету бити још речи, и добро је ако их буде, Али ма како несавршен и непотпун, за први мах, испао јужнословенски »Ко је ко и шта је шта«, ипак ће бити боље с њим но без њега; а само време биће му најбоља критика и најбоља коректура. Главно је да Јужни Словени не треба више једни за друге да остану непознати, Тит. Р. Ђорђевић.

Јужнословенска нацијонална библиотека,

Објективни посматрач наших прилика од преврата и народног уједињења, до данас, мора признати да се оне, ако и полако, ипак стално сређују; само је жалост, што велика културна питања морају чекати на политички и финанцијално-економски сређенија времена у нашој младој држави.

Међу овим великим културним питањима, заузима неоспорно врло важно мјесто такођер и питање изградње велике надијоналне библиотеке по узору на оне свију културних народа. Сваком је наРоду понос њетова, нацијонална библиотека, јер она, подигнута материјалним и културним приносима цијелог народа, репрезентира, код куће и вани, према благу што га крије, висину културе дотичнот народа,

Данас имадемо ми у нашој држави, уз мноштво мањих библиотека само три велике библиотеке, и то загребачку универзитетску, љубљанску лицејску, и београдску народну библиотеку.

Загребачка универгитетска библиотека, основана почетком 17. вијека од Исусоваца као колегијска, стопила се (након изгона, Исусоваца из Загреба) са библиотеком правословне академије загребачке у такозвану академијску (1777—1874), док се напокон, отворењем универзитета у Затребу (1874) није претворила у универзитетску, преузевши том згодом и богату библиотеку загребачког музеја. Према свом хисторијском развитку, била је данашња загребачка универзитетска библиотека намијењена у првом реду стручној наобравби колегијске, академијске и, коначно, универзитетске младежи; али паралелно са прикупљањем стручних дјела, нужних за студиј факултетских дисциплина, настојали су хрватски родољуби, што поклонима, што купом, учинити универзитетску библиотеку истодобно нацијоналном. Даровима (почевши од каноника и опата. Балтавара. А. Крчелића, и Ивана, П. грофа. Сермажа од Оусједтрада, па све до најновијих библиотечних добротвора, Милана Амруша, бана Николе Томашића, Исе Кршњавога, и др.), затим купом разних домаћих и страних библиотека (као оне бана Николе Зрињскот, Људевита Гаја, и др.), те напокон поклонима и набавом појединих дратоцјених књига и рукописа (као Палташићеве инкунабуле, рукописа о Винодолском закону, рукописа Гундулићева

441