Nova Evropa

шине, и све што је икад нова и велика изречено у филозофији, потјече једино од ње — премда, она сама није још досад никад искрено пи отворено призната. Копајући у темељу те »интуиције«, наишао је Бергсон на један праоснов, заједнички човјеку и животињи, на инстинкт.

У човјеку се нагон тек напола разживио, у неким животињским врстама, доспио је до свог врхунца; зато је опет интелекат у човјека најразвијенији, Инстинкт је ближи реалности и више срастао с њом, али се не пење до ауторефлексије; ум се довија додуше и самоме себи, али се зато удаљује од реалности — у метафизичком смислу ријечи. Ум се раввис у катеторисање свијета по појмовима, и то још не би било зло. Али је зло то што тај ум облике и категорије мишљења о материјалном свијету напросто преноси и на нутарњи душевни живот, те и тај свијет тумачи у појмовима и у »сликама« материјалнога, свијета. Научни данашњи облик тога настојања око квантификовања, и »математизирања« душевног живота отледа се у такозваној психофивици, у експерименталној психологији, а нарочито у злогласном песихофизичком »паралелизму«. Душевна стања имала би да буду тек нека пратња, функција, или одбљесак физиолошких радња у тјелесном нашем суставу. Простом аналогијом закључује се од материјалне законости На душевни живот, непосредан и слободан. у нама. Колико насиље! Сва досадања филозофија огријешила се о нашу најинтимнију нутарњост — јер је тој нутарњости хтјела да наметне калуп, методу, и шаблону, створену нашом научном »оријентапијом« у спољашњем физичком свијету. Ниједна од тих филовофија није досада хтјела, искрено да призна да душевни живот носи у себи незатајиви потез слободе. да је неиспрпив у развијању, и да се не да укалупити у законе, величине, и појмове, створене једино и само за физички свијет. Овај физички свијет можемо слободно сапињати у законе и формирати, јер то ће нам послужити у нашем »равнању« према томе свијету; слободно је ту — и потребно можда — математички и квантитативно формулирати и омеђивати. Али нутарњи, непосредно душевни свијет — То је нешто посве друто!

Физикалном закону или каковој »паралелности« с тим законом не има ту мјеста. шаблона вањскота свијета не да се ту примјенити и напросто на живо тијело навући,. Душевном свијету ваља, другачије приступити, и на други начин покушати савладати недотледно мноштво искустава, доживљаја и стварања душевнот. Слике вањскога. свијета ту не помажу, и зато ваља, прићи ближе, непосредније самој ствари и посве слецифичној нарави душевног збивања. »Закона«, у природознанственом смислу, не може ту да буде већ ни стога што у душевном збивању не има опетовања нити једноличности, а баш то понављање и јесте увјетом за извођење закона. Свако душевно стање јест једно стварање, и доноси нешто ново. — тијек душевни јест тијек стварања. »Вријеме«« које сетако душевно доживљава, посве је нешто друго нето ли, на примјер, »вријеме» етзактне физике.

487