Nova Evropa
Ово неинтересовање за психолоте и моралисте пада тим више У очи, што је Недић, као професор философије, целим својим образвовањем био првенствено упућен баш на моралисте и поихолоте. Али, философ по обравовању, Недић није био философ и по темпераменту. Он није имао укус самопроматрања и унутрашњег живота, није осећао моралне проблеме као питања своје властите савести. У опште он је мало живео у себи самоме. Као млад човек осећао је »власт живота«: волео друштво, вино, и жене. Када је ушао у књижевност, одмах је показао једну борбеност и активност која није ништа мање сведочила о његовој животној енергији него тај весели живот који је раније водио. ЈЉуди са развијеним унутрашњим животом нису ни толико ведри ни толико активни ни толико сластвени. Они воле мир и самоћу, и имају једну жалосну, аскетску црту карактера. Колика је била животна снага код Недића, види се по томе што је ни његова, дуга. опака болест није могла сломити. Када би му дошли болови, он би се сав повио, истезао и кршио руке, али то је било само за тренутак; чим би бол попустио, Недић се повраћао, био опет оран за шалу и разговор. Он је писао до последњега часа, и његове најпозније критике, на пр. она на Милету Јакшића, не изостају ни по живости тона ни по снази напада иза његових првих критика, Ни највећи бол није могао равбудити унутрашњи живот у њему. Он је, истина, проучавао Шопенхауера и нагињао песимизму. али њетов песимизам није био врло дубок. Песимизам је задовољавао његове романтичарске потребе разнежавања и туговања ; то је било једно естетско уживање мало горче врсте коме се од времена на време предавао; то није било његово стално душевно расположење. Он је био природа жива и активна, више створена за друштвени рад и борбу, него за одвајање од света и повлачење у себе самота. Често бива да људи од акције који живе бурним животом, воле у књижевности осећајност и сањарије; Наполеон, на пример, радо је читао Вертера. Мирни философи који живе у чистом проматрању, воде, на против, реалистичке описе људске природе, цинивам и бруталност. Ово правило потврђује се потпуно на Недићеву примеру. ~
0:
Књижевни укус Недићев није био врло широк; то је био укус једнот романтичара васпитана на немачкој и енглеској књижевности. Али, у својој једностраности, Недићев је укус био врло самосталан и врло сигуран.
Недић се није поводио за модом, нето судио по свом личном утиску. У нашој књижевности он је најжешће напао баш оне писце који су били у моди, или имали велики глас, — као Змаја, Лазу Костића, Милана Милићевића, Милана Јовановића. етов напад био је у опште прва, неповољна оцена, о тим писцима, и публика је била њиме изненађена и саблажљњена,
Недићу се дешавало да једне писце прехвали а друге прекуди, али му се није дешавало, или му се бар дешавало посве ретко, да
499