Nova Evropa

Баје (особито из Беча) који се односе на ону Војвођанима добро познату свађу архијереја због бачке епископије, затим на оцепљење румунске хијерархије од српске,па на аутономију српско-православне цркве (коју бечка влада настоји да доведе под своју власт, и да с њом ради онако као што је радила била и у Буковини), на политичку и судску организацију у Војводини, на рад „Дијете“ у Пешти, и Т, д., |

Важније је од тога, да из ове збирке потање дознајемо о студентском животу и раду Милетићеву у Пожуну, Пешти, и Бечу, о његову блиском односу према Јовану Хаџићу и његовој породици, која је с највећом брижљивошћу настојала око школовања свога питомца, о његову судском званичењу у Лугошу и Оравици, нарочито разабиремо из преписке његове с Јованом Борђевићем, шта је значио Милетић као омладинац, како је постала „Славјанка“, колико је допринео организацији омладине, која је била на страним училиштима раштркана као изгубљено стадо, какав је био његов друштвени однос према Бранку Радичевићу и Даничићу, што је држао о Вукову правопису, за који се, узгред буди речено, није нимало одушевљавао, као и разне друге појединости које је све немогуће овде побележити или навести,

Г. Савић се трудио, да у својим напоменама о Милетићу буде сасвим објективан, и у томе је успео. Али се огрешио о објективност једном реченицом о Даничићу, у свом „Приступу“, кад о њему (на стр. 10, вели: „Каква ли је разлика у карактеру између Милетића и Даничића! Милетић је гинуо за српски народ и језик. А Даничић2" То је требало или образложити, или оставити другима да пресуде,

Митовил Томатдл.

»Сћат1ег Вапае!ате, Male pjesme u prozi, 1920, Tisak i naklada C. Albrechta u Zagrebu,«

Veliko obilje prevodilačke literature, koja u masama apsorbuje i stvari bez ikakove književne vrijednosti, upućuje nato da se naročito upozori na takova izdanja kojima se stvarno obogaćuje naša literatura, i za koja ne možemo kazati da je bolje da nijesu prevedena, Baš sada, kad naša izvorna literatura ne pokazuje velike energije u stvaranju, osjećamo da ima još toliko stranih djela koja nijesu prevedena a trebalo bi da jesu, Bodler, danas, nije više jedna »senzacija« ili »interesanina pojava«, nego pisac koga treba poznavati jer bez njega francuska literatura XIX vijeka ne bi bila ono što jeste, Dobro je što su sada prevedene i ove »Male pjesme u prozi«, jer će ga tako upoznati i oni koji u originalu ne mogu da čitaju njegove stihove »Fleurs du Mal«, — koje bi tako teško bilo dobro prevesti pa i oni koji uopće ne vole stihova. Ove crtice, sa svojim kratkim apersijima i do bola oštrim poentama, neobično jasno osvjeiljuju ličnost autorovu, Nešto slična ima naša literatura samo u Frana Mažuranića »Lišću«, — Za prijevod G, Ive Šrepela, uzmemo li u obzir teškoće Bodlerova stila, može se reći da je dobar, dok bi literarni

199

1