Nova Evropa

|

прави портре који ће им остати за вечита времена, док све бивше легенде одлазе у неповрат.

Њихову праву слику често почињемо да добијамо баш од њих самих, у облику мемоара, аутобиографија, »непристрасних« објашњења, и т. д. Као што су то већ учинили Хинденбург, Лудендорф, Гроф Бернсдорф, Бетман-Холвег и други; а из чега можемо, и поред све необјективности писаца, лако да назремо оно што је потребно да се дође до праве истине. Томе додаје већ, као свој прилог, и бивши амерички секретар Лансинг своју књигу 0 Париској Мировној Конференцији, што је ових дана изашла у Њујорку“); као и своје чланке о Вилсону, Орланду, Лојд Џорџу, и Клемонсоу, што баш сад излаве у недељном часопису »Тће Saturday Evening Post«. ·

Лансинг је имао доста личних разлога да са овом ствари изађе тако рано, — скоро на неколико дана после Вилсонова силаска; и да прилично смело подигне завесу са многих догађаја.

Лансингу је требало једно оправдање пред јавним мишљењем ради оставке, коју му је на један доста нагао начин затражио Вилсон 11. фебруара 1920. Зато је цела књига, у ствари, више посвећена Вилсоновој личности, и односима између њега и Ланвинга, но самом раду на Конференцији. И зато се у књизи толико и осећа пишчева субјективност, и поред тога што он нарочито наглашава како се трудио да све изложи што непристрасније. ___Односи између Вилсона и Лансинга су скоро за све време преговора, и после преговора, били хладни и формални, уколико су то дужности захтевале. Њихово отуђивање, по Лансингу, отпочело је још од онда када су се он и Вилсон разишли у мишшењу, да ли председник треба лично да присуствује конференцији мира или не. Лансинг је држао да би то само било горе по извођење председникова програма, оних фамовних четрнаест тачака, ако председник буде ишао лично у Париз; па је у том правцу и саветовао Вилсона. Тих је првих дана по примирју изгледало доиста, у целом свету, као да је Вилсон творац и диктатор мира. И Лансинт је зато држао да ће по америчку ствар бити без-

"опасније, ако »диктатор« седи у Вашингтону и оданде »диктира«

мир, него да иде у Париз, и да тамо евентуално буде подвргнут непожељеним утицајима и изигран разним интригама.

Лансинт стално наглашује, како је он увек био на опрезу од свих могућности што су могле да наступе услед особина, Вилсонова карактера; нарочито због његова претераног самољуоља на једној страни, и недостатка одлучности духа на другој. Те су особине у ствари и чиниле да Вилсон код многих ситница остане упорно тврдоглав и неприступачан, само ако би осетио да се ту ма у колико додирује и његова личност, док је међутим код много важнијих ствари био готов на компромис и далекосежне концесије.

*) R. Lansing: »Peace Negotiations — A _ Personal Narrative, Published by the Houghton-MiHlin Company, Boston and New York, 1921.« i

224