Nova Evropa

А тиме су се обилно умели да користе досетљиви Лојд Џорџ и љубавни »тигар« Клемансо. Ре 681

Међутим, Вилсон је и сувише веровао у себе. Он није хтео да, усвоји Јансинтов савет; и у Париз је отишао како би лично настојао да, се његов програм што потпуније изведе. Њетово и иначе претерано самопоуздање, одушевљеним дочеком у Европи попело се до те мере да га је то просто учинило човеком са којим не може да се ради; бар за његове америчке сараднике на Конференцији. Сем тога. се он, и поред свег самоуверења, скоро неозбиљно плашио да крај њега не буде и сувише близу когод који би утицао на његова решења; чега је ради све своје сараднике држао далеко од себе. А крај свега тога, за извесно време падао је ипак под чији утицај, као што је био случај са пуковником Хаузом.

Како је председник у Сједињеним Државама, једини одговоран пред народом по конституцији, и како у својим рукама има више моћи но многи и многи крунисани владар данас, то су сви покушаји од стране чланова америчке комисије да коригују и сарађују при доношењу његових одлука (како то Лансинг тврди) остајали безуспешни, јер је у тим покушајима Вилсон увек био спреман да види заверу против његових планова, или намеру да се на њега, утиче. И у борби против тог он је стварно трошио већину своје енергије, док су толика питања узалуд чекала на решење. А када би моменти за одлуке долазили, он би на једном осетио да стварно није још ништа, урадио, одуговлачио са решењем, и стално пропуштао да предузме иницијативу, препуштајући је било у руке Лојда Џорџа, било Клемансоа.

Тако је његов положај на Конференцији из дана у дан све

више и више слабио, а од оне популарности првих дана, није остајало скоро ништа. ___Тада је чешће долазило до мањих сукоба између Лансинга и Вилсона, јер је први стално покушавао да »спасе ситуацију«, да чини предлоге, да прави нацрте, ит. д. Међутим, Вилсон је све упорно одбијао; или чак све чинио да изигра неки покушај што би га који други члан америчког представништва учинио на, своју руку. И то је чинио као по принципу, необазирући се дали тиме наноси штету самој својој ствари. |

Вилсоново је држање, како Лансинг тврди, било на савезничким седницама сасвим другојачије од држања што га је имао на седницама, свога кабинета. Док је међу својим људима, Американцима, одржавао један аутократски тон, и на тим седницама у ствари више он говорио но сви други; разлагао предмете што је могуће опширније, али никада недајући јасан дефинитиван закључак; или када, би га и дао, недајући га директно, већ тако да, присутни морају више интуитивним путем да до њега долазе. Дотле је на савезничким седницама био много ћутљивији и љубавнији, и увек неодлучан и несигуран у својим одговорима.

Тако је најзад дошло до тога, да су свих четрнаест тачака, неславно пропале, а Лита Народа, ужасно унакарађена, створена тек

225