Nova Evropa

preko urvina ı kozjih staza, put divlje Arbanije,.. Kakvo je bilo to odstupanje, poznato je svima onima koji su imali sreću ili nesreću učestvovati u njemu, U maloj grčko-arbanaškoj varošici Fijeri, udaljenoj 25 kilometara od Valone, predali smo ostatke austro-ugarskih zarobljenika. italijanskoj vojsci, Njihov je broj spao bio na 25,000 ljudi, U Draču se takodje ukrcalo na savezničke brodove oko 1500, a više od 2500 ostalo je sakupljeno u zemlji, i predalo se austrijskim i bugarskim trupama, Ostatak do broja 35,000 propao je pri odstupanju od gladi, zime, i raznih bolesti, isto onako kao što su propale hiljade naše divne dece iz bogate Šumadije, pitome Mačve, i ravnoga Stiga!

Maloj i siromašnoj Srbiji odali su prijatelji i neprijatelji čast, da je ona čovečno i kulturno postupala sa zarobljenicima, u najtežim i najkritičnijim časovima svoje borbe za narodno ujedinjenje, odgovarajući uvek savesno internacijonalnim obavezama, — Naš narod, dakle, pored herojstva pokazao je i čovečnosti u Svetskome Ratu,

Sfevan S. Šapinac, ppukovnik u penziji,

Мишић на Сувобору.

(У 1. броју »Нове Европе« од ове године, од 21. марта, написао сам извештај о разговору који сам имао са поч. Војводом Мишићем, пред зиму 1919, у Паризу, и то о његову односу према Војводи Путнику за време ратова. Тада ми је покојни Војвода испричао и ово што следи, о првом нашем великом повлачењу у Светскоме Рату, и о своме прихватању команде |. Армије у оном критичном часу. Ово су, колико ми је познато, једини аутентични подаци о овом предмету који потичу од самога Мишића, будући да он, за време ратних операција, није водио дневник нити правио забелешке, а при писању ратних успомена затекла га је смрт пре него што је стигао до Светскога Рата. Ове кратке белешке, стављене на папир непосредно пошто сам се растао тада од војводе Мишића, и тачно према његову казивању, добијају данас нарочито актуелан значај, после расправе ђенерала Живка Г. Павловића, о Колубарској Битци, у »Орпском Књижевном Гласнику« (свеске за 1. и 16. маја т. то).

Не приличи нама полемисати против војног ауторитета једног Живка Павловића, који је био главни помагач војводе Путника за време Колубарске Битке, и који је израдио план за њу; и ми ћемо, стога, оставити дискусију о овом предмету војним стручњацима и историјском истраживању. Али не можемо а да не зажалимо, што је ђенерал Павловић, сматрајући »својом дужношћу, да данас кад војводе Путника нема више међу живима, изнесе истину о Колубарској Битци, и истакне рад Врховне Команде«, дакле бранећи и истичући значај Врховне Команде и њену сарадњу на победи —, умањио и подценио, можда и нехотећи, заслуге војводе Мишића, којега данас исто тако нема међу живима, и који за живота није говорио нескромно о својој улози у Колубарској Битци, нити је дао повода за оваке нападаје. Нама изгледа, да је било могућно говорити у

299