Nova Evropa

sumnjivih od kolere, zabraniše ribarenje. Tako je učinjen dvostruki greh: mrtve lišiše groba, a žive ribe, |

Jednog dana, kraljević Aleksandar dodje da obidje Vido, Ušao je pod jedan šator što skrivaše više njih na umoru. Jedan od njih ба prepozna, i uskliknu: Živeo! Drugi jedan, u samrfnoj borbi, promuca nekoliko nerazumljivih reči, Kraljević se sagnu da bolje čuje: »U sela imam, reče, dve krave, oteliće se doskora, Telići biće lepi kao i majke im, Zašto me ne pustite da idem zagrliti moju decu, koje nisam video evo već tri godine? Kunem vam se da sam svoju dužnost vršio. Borio sam se hrabro, i bio ranjen pet pufta.« I s tim rečima na usnama izdahnu,

Vido ostavlja u srpskoj povesti spomen taman „ali veličanstven, Na tom će otoku nova pokolenja dolaziti da ukažu poštovanje uspomeni herojskih mučenika. Sa Vida će ići slavni leševi, terani valovima, da zdrave obale Jadrana, i da objave Dalmaciji zoru bliske pobede, i ostvarenje našeg narodnog ujedinjenja,

(S francuskog preveo у, t,) R. Mitbović.

Барака Пет Бе.

Гроф Максимилијан Акселроде, комтур суверенот малтешкога реда постао је јоханитерски сћеуаНег де јизНсе, у потпуној гали са сребреним крстом, у својој четрнајстој години. Место шестнаест племенитих и витешких предака на линији свога господина оца, и своје госпоје мајке, високорођене кнегиње, гроф Максимилијан Акселроде бројио је на својој лози двадесетиосам перјаница и кацига под којима је већ кључала модра крв, па када је велики приорат послао кабинетској канцеларији Његова Величанства, скупоцене повеље са златним печатима на високи и највиши » аprimatur«, то бијаше онда велики догађај који се ретко збива на кугли земаљској.

Гроф Максимилијан Акселроде имао је целога свота живота само једну торућу идеју, да за своју високу малтешку девиву Pro Fide — повуче голи мач, да се заогрне својом црном пелерином што пада у тешким наборима, и да суне у смрт, ведра и сомијона чела. Па кад је путовао првипут у Јерусалим, заплакао је горко на мрамору Запфа Малае Габпае од туге, да му није била дана велика срећа, да ту, пред осамстотина година, посије негде своје кости са великим Готфридом Бујонским, или ако то већ не а оно да се је барем родио тристо лета, касније, када су топови трмели на Роду, и на Малти. Али не! Он је пао овамо на, глобус у кукавно и глупо доба, када су племенити Вилијеће де л'Иљ-Адами постали као некаки социјалистички агитатори, и буне фукару на првога маја, и када је највећи догађај који маневар на коме се слепо пуца, али и то слабо, јер некаки министар финансија, и некаки парламенти вичу да армија много кошта. Пфуј, ово идиЈотско доба парних локомотива, кад је све сапето шинама и тако

305