Nova Evropa

|| | || ||| | |||

| i

званом демокрацијом, и кад се малтешки витезови састају по хотелима у халбцилиндеру пургарском, па су шта више и двобоји законом укинути.

Гроф Максимилијан Акселроде туговао је тако стерилно пуне шездесетитри године, кад се је једнога јутра пробудио и било му је као да сања. Предао му лакеј депешу пријората, да је протлашена мобилизација, и да ће суверени малтешки ред, по својој високој традицији, забити стег у име велике девизе »Рго Пде«, и да ће негде вани у етапи разапети шаторе и организовати шпиталску службу. Тако је гроф Максимилијан Акселроде постао шефом великог малтешког шпитала, који се је састојао из четрдесетидве велике дрвене бараке, властите електричне дентрале, целе компаније сестара првеног крста, и тако даље и тако даље. Армије су се гибале сто километара на исток, па онда двестотине километара на запад, и онда опет на исток, од сезоне до сезоне, и то је био рат, и тако гроф Акселроде путује са својим малтешким циркусом амо-тамо три пуне године, а сада је август, сунце греје ваљда четрдесет целсија, и ситуација, је напета и озбиљна.

Шпитал је комплет са хиљадуипол падцијентских лубања, и све тако изгледа да ће Рус подрезати железничку линију лево и десно, и да ће господин гроф, велики мештар малтешки, за два тедна. бити у Москви. О подне је дошла депеша да је Рус доиста пребацио линију северно између две станице, али нека шпитал стоји јер да је протуакција у течају. То, да је Рус на северу подрезао линију, то је значило да су се сви транспорти на тој линији почели гибати на југ, и тако је дошло, наравна ствар, до карамбола (седамдесетидва мртва, икс рањених), и до тога да су сви возови остали без провијанта, па рањеници вичу већ пети дан без воде, и хране их — (ох, не смејте се, то је истина!) — неким проминцлама, и сви су колодвори на линији изгубили главу, и тако је гроф Акселроде морао да прими к себи поврх комплета, још петстотина пацијената. Био је баш тога дана најврућији дан целога лета, па је сунце формално дробило својом огњеном масом вемљу, и тако је изгледало као да, је нетко на оне беле бараке бацио торући млински камен, да се све поништило. Савијале се даске и пуцале од суше, па се креч са стена лупио као кожа у стараца, и слак зелени и тулипани по оним декоративним рондоима, све је то венуло труло, гњило и згажено.

У оној групи од нових петстотина, које је Акселроде морао да прими поврх комплета, лежао је и Видовић, студент, а плућа су му била прострељена, па је јако крварио. Доиста, нитде човек не може да се тако облати као на фронти, али кад су Видовића унели у велику парну купаону, онако страшно мусава као што јесу транспорти рањеника из марвенских вагона месеца августа, он је још могао да се тади.

И да овако јадну нервовну фигуру, као што је Видовић, унесете сада из извесне европејске форме у ону купаону, врло је веројатно да би овакав један Видовић пао у грчеве и почео да бљује. Али после онога света што се с њиме догодило јучер и

306