Nova Evropa

данас, после оног пожара прошлу ноћ на колодвору кад су експлодирале канте с бензином једна, за, другом, па после оних проминцла, кад је хиљадуидвесто грла викало за водом а воде није било, па после оног свињског вагона, Видовић се у оној пари купаоне није зољувао, али му се све ипак гадило. Пфуј! Како је одурно и гадно! У овом бетонираном базену бућкала је нека смрдљива жута вода, пенила се сиво зелена сапуница, и пливали крвави завоји и вата. Гнојна одурна вата. Пуши се вода и смрди по блату "и по иловачи, пљуште парни душеви, а у оној пари виде се неке црне сене што трче амо тамо у белој магли, и сва су лица људска натечена и крвава, и динамо негде зврнда, и подне је у коловозу. Ту умире под душем на стакленом столу један човек, тамо други јауче, вентилатори зује као инсекти невидљиви, а Руси у какирубачама носе нови материјал као вреће, и сестре и рањеници и доктори сви вичу, сви трче, сви су изгубили главе.

Видовића су тако окупали у оном паклу, и унели га у бараку »Пет Бе«, која је изнутра изгледала као утроба великога шлепера. Неком окрутном протестантском педантеријом, стајало је тамо 60 прецизно сортираних постеља, на свакој по једно тело, а над телом етикета, да се зна како то с телом тим стоји. Шлепер је раздељен у три групе. Прва група, поломљене кости. (Кости стрше као иверови. Људи леже без гласа по дану. Само кад је ноћ —). Друга група, ампутирани. (Рука, нота, или обоје. Ране се не повезују, него се, под тиловима, суше као сухомесната роба). Трећа, група, до улаза лево, група »цувакса«. Тај цувакс је само на пропутовању кров Пет Бе. Он путује из купаоне у мртвачницу. И кад нетко буде смештен у трећу групу, онда већ барака, Пет Бе знаде каква је ствар.

Па кал су рањенога Видовића. донели у бараку, и метнули га на број осам, онда, је један Маџпар, људескара из групе један (поломљене кости) презирно отпљуцнуо и начинио прстом крст у зраку.

— No hat! Istenem! OBora су могли директе пренети!

— Дошао ј нови број осам! Дедо!

— Број осам! Број осам!

Разлио се глас бараком, и многа се глава дигла да видни тај нови број осам. Истина је! Све је њих живот темељито измрцварио и раскрварио! Али, пре свега, ако човек и нема ноте, он игак није број осам! Он је број двадесетиједан! Или број петнајст!

— Немам руке! Да! И кост ми је поломљена! Да! Али живим! Господе боже! Још увек живим! Па кад ће сутра у јутро Руси унети црни лес, и стрпати у њега нови број осам, ја ћу лепо напунити своју лулу, и гледати мухе где се лепе на желатин, и пити млеко! Ипак је то живот! Није то судбина броја, осам!

Четири се дана. већ редом мења број осам! Још су у јутро руски робови изнели једнога рускога колегу. Имао је раздерана црева, и викао два дана, и две ноћи. Пред Русом је ту био неки добри М/лепег, а сад је дошао амо Видовић.

На број седам, лево од Видовића, лежи неки Монгол, Оибирјак, са танетом у глави, и већ трећи дан лежи у атонији. Нешто виче,

307