Nova Evropa

otišli, i Neka se niko ne čudi ovoj konstataciji, Ona je skroz istinita, i u njoj leži duboka psihologija, Psihologija dveju sestara od kojih se jedna udaje, ma i za iroglavog zmaja, a druga ostaje kuću da čuva i vašar u njoj da trebi. Utoliko više, što se velika većina ljudi nije ni videla sa onima, koji su polazili, može se reći da je celo zaostalo stanovništvo bez razlike pritisnuo ružan osećaj nepravde i zapostavljenosti, i da se kroza sva srca bez razlike provukla oštra linija deobe, izmedju onih koji su bežali u slobodu ostavljajući ne. sreću iza ledja, i onih koji su legli ili pali na zemlju da prime nesreću u lice, Nikoji razlog, nikoja slika, nikoje preimućstvo svoje kuće, nikoji užas Albanije nisu u prvi mah bili u stanju izmeniti Чеда 1 raspoloženja, Roptalo se na jedan način koji je zbunjivao i najsvesnije, Strašno je bilo konstatovati kako je čovek, baš kao na vrhuncu radosti, tako i na vrhuncu nesreće, potpuno sam, Ni za kakvu svojtu, ni za kakvu živoinu ili društvenu relaciju niste uspevali vezati revolt i sram duše koju čeka tavnica, I prezreni medju prezrenima su odgovarali: Albanija je Albanija, znamo, ali sve to, dlad, zima, prepadi, Andrijevica, Čakor, sve će se to svršiti za nekoliko nedelja, a iza tih strašnih nedelja se ima pred sobom San Gjovani i more, ima se pred sobom oslobodjenje, nagrada i svetlost, za kojima je, i u smrt, lako poći. A. mi smo ovde ostali u tesnoj i dubokoj jami, Za nas nema ni u kom slučaju ni izlaza ni oslobodjenja, ni nagrade. Odavde se nijednim putem nikuda ne može otići, Gušeni i gušeći, kvareni i kvareći, mi smo klupče robova, i ništa više, Naš San Gjovani, to je samo grob, I dobri medju dobrima su kleli: ili je trebalo ceo narod izvesti, kao što su Jevreji otišli u Vavilon, ili su, sem vojske, svi trebali ostati, Laž vodja narodnih, da ne preti krajnja opasnost, survala je nas u nesreću, a poslala zavist braće za onima koji su znali, ćutali, i pošli, Ko Je poželeo da mu bude lepše i lakše nego nama, ne dao mu bog ni Jedno ni drugo, Neposredno pred ulazak neprijatelja u Aleksinac provalila je Moravica poplavom kakvu ljudi davno nisu zapamtili, Pijaca, koja nikad nije bila u vodi, davila se s kraja na kraj čaršije, Mnogo kuća je porušeno, mnogo kuća je tako oštećeno da se u njima nije moglo stanovati, Nameštaj, posteljina, mrtva stoka, drva, plivali su po gadnoj, crnoj, i hučnoj vodi, Učiteljica jedna, bleda, čupava, modra od zime, polusumanuta, gdazeći ledenu vodu visoko iznad kolena, gonila se za mekim jastucima i ogrtačima, i vikala i smejala se; »Ovuda su prekjuče braća i sestre moje prolazili automobilom, fijakerima i na konjma!« I kad je, skoro u isti mah, samo sa raznih drumova, stala ulaziti konjica nemačka i patrulja Bugara, stanovništvo je nekako preko njih gledalo za onima koji ga se više tiču, koji su pola snage narodne izneli iz nesrećne i iskušavane zemlje, Naravno, to se osećanje posle korigovalo, Prevladalo je jedno stvarnije shvatanje izlaska naroda iz otadžbine, došla je teška briga za rodjenima, i došao je užas od strašne statistike albanske i od |

upadačima, poimula gorčina i zlopamćenje prema onima koji su ||| || |

285