Nova Evropa

те хладне слике, руменио се Реноар, са његовим безбројним голим женама.

Тај паралел, њих двоје, аполинско и бахично ако хоћете, још увек дели Париз у два дела. Реноар је имао више од пет изложаба, уљаница, акварела, цртежа, и пастела. Њега искрено воле. Сезан је њима друга природа, ређа. Него нећу о томе писати. Толико товоре о њему, толико га воле и цене, да бих, — зато што бих, крај његових великих »Валбпеџзез«, крај свега новог у форми и моделацији, сувише често спомињао »Валбпеизег« Фрагонара, а особито непријатно говорио о ејсажу код њега, крај свега колорита, — испао сасвим усамљен, и рекли би ми опет да нисам добар Србин, а то ми шкоди.

Највећи утицај, који се још шири, то је Енгров. Кубисте, које су, досад, потпуно налазиле своје основе у Сезану, пронашли су их сад у Енгру. Многи од њих, уморни од вечних анализа, а 048рани његовом моделацијом, прилазе опет линији и мекоћи форме, облости у зидању тела, и спомињу неоакадемизам.

Ја не могу писати о њима, јер је ово писмо, а не есеј. Уосталом, нашто писати о стварима код нас још непознатим. Само толико, да се цео покрет ковизма смирио, и иде према, синтези. Још је само покретач Матис, каткад, темпераменат, сви су остали интелекти. Сва та деформација коју је донео кубизам, полако се слива у. једну хармонију. Треба видети једно тело од Дерена, обло, моде- · лирано, опет светлом и тамом, без конструктивних оштрина, или једну од најновијих композиција, највећег међу њима, Пикаса, и осећа се одмах да је кубизам прешао доба анализе, и да је дошло доба једне лепе синтезе, која ће, разуме се, бити опет илузијонистичка. Техничка моћ ових нових неограничена, је.

Могу још, коју реч, о скулптури. Опет да поделим. 0) онима који праве: Правду, генерале, Клио и т. д., не пишем.

Засад воде два, Руса, управо руска Јевреја: Заткин и Липшиц. Они су једини који избијају из баналности Париза. Заткин има своју теорију. Много се сад око тога ради. Свакако, кад хоће да, се дође до новог закона тражи се формула. Пре су биле разне »Валбпеизез«, После Севана, карташи. Бисијер их-још и сад расправља, Цео кубизам је опасно сишао са, пејсажа, телеса, на, мртве природе са, вијолином. Најновије, Жанере и Озенфалт, дошли су до односа, моделадије, конструисања, и скале боја на два полића. Литературе, хвала богу, више нема, али, замало, па ће бити формулде. Ја мало карикирам, разуме се, али не много.

Почем је све постало досадно у скулптури дошло је до утицаја анамског, камбоджског и т, д. камења. И то је било лепо. Нестао је онај отужни барок, који још и данас траје. Они који познају камење халдејско, или музеј Гине, радо ће поверовати да има »дивљих« народа, али прастарих, који нису тори од Грка у скулштури. Они, који уопште више воле рељефе са Деноса, нето хеленистичне Венере, обрадоваће се овом утицају, Бескрајна тишина у моделацији и огроман формалан мир тих кипова, који тек ретко Сива прекидан каквом веселом безбрижном деформацијом, чиниће

355