Nova Evropa

се као добра. реакција на ово наше канованско доба. Али, разуме се, све је још у почетку. Није давно да су и овде тек запажене прве маске црначких чаробњака и врачева, и кипови идоли са тих далеких острва.

Свакако обојица, као сви јевреји уметници, више су људи разума и укуса него бахичног заноса, који ствара. Заткинова теорија је, ако хоћете манир, да сваки пањ, комад мрамора оставља онако како га је природа дала и према томе израђује. Они који све боље знају него ја рећи ће да је читао у Микеланђелу. Не, ученик је Монгола. И већ је успео, да стресе све што сећа, на европску литерарну скулштуру и да је сведе на чисте, основне облике. Место вечитог проблема равнотежа и односа у компоновању са људским телима, он осећа, основне форме стена, стабала. Престају оне слатке, виртуозне форме што стоје на врх прста; у природи ништа не стоји на врх прста, а у сну још мање. Осим тога има, једну моћ моделирања. без аналиве, која је врло лепа. Његове главе имају мир, вечност и тврдоћу камених, насмешених глава из брдских манастира са Хималаје. Лишшип, његов антипод, као да претерује нешто грчко. Али не онако дивље као Бонар. Премостивања и прелучивања тачака теже највише га. занима. Наставља, оно што су пре, у почетку футуризма, Трубецкој и други почели.

Али већ они који иду за њим, дошли су до орнамента. Јер

„»скулштура« задње изложбе кубиста, личи сасвим на камене и ко-

шчате штапове мандарина и кинеских бонза. А то је орнаменат који је зависан и припада не постору него једној димензији. Нема више тела, масе, самосталних форама у томе, него су то лукови, вијуге, шаре. Можда мало претерујем, јер је сладуњаво.

Есеј би требало писати о Пикасу.

Мотао бих још писати о начинима али не вреди.

Читао сам, недавно, у једном загребачком листу, како у ПаМики Петровићу, како је »дошао у Парив, победио га, створио амбијенат, проблем, и т. д.« То је ужасна неукусност једног пријатеља. | Читао сам, недавно, у једном загребачком листу, како у Паризу наши, особито скулштор Стојановић, на »Јесењем Салону« нису ни примећени. То је проста неукусност једног непријатеља.

Требало би сад борити се, али то код нас значи дреку. Треба, писати о двојици сликара наших у Паризу: 0 Милуновићу и Шумановићу. Али то кад се сви вратимо.

Највише и најрадије хтео сам да пишем о књижевности. Одустајем. Код нас сад о њој пишу којешта. Треба пустити, особито ми млади, противни табор да се изгрди и испуца. А ми ћемо после. Време је са нама.

М. Црњански.