Nova Evropa

do osme sveske svoje svetske istorije i, videvši kroz prozor gde зе odigrava jedan dogadjaj, želeći da se sigurno dokumentuje, sutradan uzme sve novine da vidi šta je bilo, i, videvši da je svaki novinar iz lične simpatije prema zavadjenim ličnostima govorio o dogadjaju, s rečima: »Pa ja zar pišem ovu istoriju na osnovu ovakvih dokumenata!«, bacio svoje celo delo u vatru, Sećam se i jednog dogadjaja sa pokojnim Skerlićem, Negde na ulici sukobio se jednom sa nekim Avra-

movićem, i, ne znam kako ni zašto, pali su šamari, Sutradan, u štampi

beogradskoj, bili su svi komentari sem tačnih. Jedan list, blizak Skerliću, doneo je članak: »Skerlić izbio na mrtvo ime Avramovića«, a drugi, koji je uvek govorio o njemu sve najružnije, imao je naslov: »Avramović izbio Skerlića kao vola u kupusu« (izvinite za izraz!). Ima primera i srednjih; ali, i oni, u najsvesnijim slučajevima, dele pravu stvar ili množe sa mnogo puta. Pravo i istinito je i tu teško doseći, kao nešto nepoznato u nauci. Kažu da smo mladi, da se nismo skoncentrisali, da smo plahoviti, da nam je još teško davati prave sudove, i da je kritika stvar samo zrelijih, umnijih, sredjenih, i onih koji za sobom imaju istoriju, tradicije i iskustava. Ne može se time braniti niko i ništa, Pamet, lična nezainteresovanost, prav pogled i istinoljubivost, očevina su svakog naroda, mladog i starog. Pre se može usvojiti ona tvrdnja, da mi nismo narodne mase još digli do toga da se zainteresuju da bi bili kažnjeni laž i neistina. Jer, naš svet čita laž i, kad ih i ne veruje, interesuje se za njih, i, ukoliko ih više gde ima, više ih čita, Za njima, doduše, malo ko ide. One nisu pobedjivale, izuzev ponekad na izborima, nikad na univerzitetima, u akademijama, u nauci, u književnosti i umetnosti, Ali, one su se čitale vrlo rado. Mi nemamo, kao drugi narodi, čime da se razonodimo: ni sportova, ni humorističkih i satiričkih listova, ni pravo »društvo«, i, onda, laž nas stimulira, razonodjava i zabavlja, daje čak i izvesni tonalitet čoveku koji je sa »teškim mislima«,

Ostavimo na stranu onu »dnevnu laž«, onu svakidašnju sitnu laž čoveka o čoveku: da je taj i taj, inače krupan političar, najpokvareniji čovek ne u našoj zemlji nego na svetu, a onaj drugi da je ukrao, ubio, ili tako što; i ostavimo one priče prema kojima se iz »najpouzdanijegč izvora« saznaje kakva laž, ili, bar, poluistina, i prodaje dalje kao autentična istina, Ostavimo sve to {tu može biti i zabave), nego konstatujmo ovo nevidjeno čudo: da se govori neistina i kad je u pitanju država, sloboda, ujedinjenje, zakoni, organizacija, i tako dalje. Prave, slobodne, stvaralačke, i nezainteresovane kritike, | odnosno istine, u nas i nema, Ima srpske, hrvatske, i slovenačke, pravoslavne, katoličke i muhamedanske, radikalne, demokratske, radićevske, zemljoradničke, boljševičke, socijalističke i klerikalne, »pučke«, »kmetijske«, i ko zna još kakvih, kritika i istina. Istina o državi ima upravo onoliko koliko i stranaka, kasti, koterija, ličnih shvatanja i prohteva, mržnji i ljubavi, i tako dalje. U visoko razvijenim državama obično ima dve državne, socijalne, i političke istine, i one se naizmenično odmenjuju, rade, dorade i umaraju, i dolazi druga; i njihove istine o državi nisu obojene verski, plemenski, stranački, jezično, lično, i drugače. Kod nas, svako, na verskoj, plemenskoj i drugoj

330