Nova Evropa

svet apstraktnih pojmova, sistema, teorija, nazora, i krećemo se u njemu zatvoreni, odradjeni, zadovoljni, neosećajući ·:da udaljenost izmedju nas i zemlje postaje sve većom, A zemlja je naše uporište, i ostavimo li je, stradat ćemo sami, | i |

Našega govora narod ne razume, naš mu je život tudj, 1 kadgod osetimo potrebu da mu se približimo, da mu kažemo štogod, da se prislonimo uza nj, uzmičemo odmah natrag, razočarani, prevareni, maleni, Jer u svakom takvom času puca pred očima sva grozota udaljenosti, i ne znamo koga da krivimo — da li sebe ili narod, ne znamo da li bismo se opet, u 8ordom ponosu, zatvorili u svoje kule apstraktnog poimanja, ili odbacili sve to hladno, mrtvo, tvrdo pa pali čitavim telom kao pokajnici po ostavljenoj, dragoj, jedinoj zemlji.

Narod nije mrtva, jednolična, nepokretna materija, koju možemo utisnuti u bilo kakve forme, tiskajući, režući bezobzirce sve ono Što strši, već je biće koje oseća, koje trpi, koje živi impulzivnim, punim životom. On nije dete koje treba negovati, tetošiti, laskati mu, diviti se njeđovu razumu, pameti, fantaziji, i u nekoj bolećivoj romantičnosti pljuvati zbog njega na sve ono što nije opanak, surka, staja. Narod nije ni dobar ni zao, ni blag ni okrutan, ni pametan ni člup, ni moralan ni nemoralan, ni pitom ni divlji, već je kaos, vrtlog, tajfun, spontano, nesputano izbijanje svih prirodnih sila, muklih, tajnovitih, nesredjenih, pršteći na čas, kao vodoskok, svim najsvetlijim, najčišćim, najdražim, da jedan čas posle utone u ponore zloće, opačine, i greha. On je i beskrajno dobar i beskrajno zao, bez svesti o dobru i zla, No i u dobru i u zlu, u lepoti i u ruđobi, u blagosti i u okrutnosti, u naprednosti i gluposti, ostaje uvek jedno, nepromenljivo, nazočno svuda — ostaje svuda beskrajno velik, I ta je veličina ono što ба uzdiže nada sve, .

Odnošaj prema narodu jeste neko perijodično privlačenje i odbijanje, osećaj ushita i osećaj gadjenja, osećaj bezgranične ljubavi i neutaživa želja da se ostavi sve to smradno, glupo, tvrdoglavo, nečisto. Svaki pokušaj da zadjemo u narod, u njegovu nutrinju, da dišemo njegovim dahom, da se priljubimo k njemu, da ga uzdignemo do sebe, radja uvek istim rezultatom — osećajima sumnje, očaja, i kobnog razmišljanja: nismo li ipak nešto sasvim drugo negoli on? Imademo li uopće nešto zajedničko? Imade li uopće smisla »rad za narod«, kad taj narod pripada u neku drugu vrstu? — Laže svaki onaj koji kaže da njegov demokratizam ne proživljuje ovakvih kriza, No u svakom takvom času sumnje, uzdiže se u dnu duše, sve čvršće, sve silnije čuvstvo, spoznaja — kako je narod i u svojoj zloći i u svojoj dobroti beskrajno velik, i kako pred tom veličinom stojimo nemoćni, Kao pred nečim tamnim, dubokim, nejasnim, neshvatljivim, nečim što se samo oseća a Što se ne da ni videti ni odrediti ni prikazati, |

Narod je velik, I on se svojom snagom, svojom veličinom razmahuje, juri, luta, ne znajući cilja ni pravca — on samo instinktivno . oseća kuda mora da. ide; njegovi koraci napred moraju uvek pobu-

451