Nova Evropa

ležala njeđova buduća žena. Izvodjenje ceremonije je trajalo ceo dan, Nije izostala ni lobanja domaće krave, kao simbol buduće porodične sreće,

To je profanisanje umetnosti.

Pa ipak, koliko ovde sve drugojačije biva nego kod nas, Dok bi se kod nas svako, čak i svaka šuša, smatrao obaveznim da zaspe drvljem i kamenjem sve ono što se obeleži kao novo, — ovi ovde to odmah usvajaju, i hoće čak i praktično da primene, ma koliko to bilo nemoguće i komično, Stari i ovde vrše svoj zanat, ali u granicama i odmereno. Mladi i ovde lupaju u bubanj, ali ne provaljuju bubnju opnu,

Današnja je umetnost u Americi u znaku Pana, ali sa sve jačom Merkurovom senkom za sobom. »Šta posle tođa?« čujem gde sve češće pitaju idealiste i cinici,

1. M. Petrović.

Књиге и листови, »Beshućnici« od Krbleca, i »Kroz šibe« od Donadinija.

I G. Krklec i G. Donadini, neosporno, nisu bez talenta. Ujedno, neprestano pišu. Sada su kod romana, Mladost, duhovitost, i stvaranje bez prekida, nije jedino što vodi velikome, Da se bude nešto, treba i učiti, Osim Hrvatske i Jugoslavije, ima još svet i čovečanstvo, Ovo nije mišljeno, ni kazano, kao recepat, ili »dobar savet«, već kao prost razbor, Jer, ne radi se o čistoj genijalnosti, — preporuka grejanja stolica i malo dužeg promišljanja, popravljanja i doterivanja umnih produkata, nije na odmet, Jedino oblak može da pljušti, pa da ode bez traga, Delo, što hoće da bude novo, lepo, svoje, i pravo, sastoji se iz dva dela: iz talenta, i iz rada, 1 G. Krklec i G, Donadini imaju još dosta da rade na svojim delima, Nije istina, kada se pod neki naslov tek rekne: roman! Gospoda su simpatični i mladi; ali, još neotporni i nesazreli, nose utiske jedne malovaroške, loše sredine, To su okosi, Neka oni sve to dobro poznadu, prouče, i osete; ali, osim toga i isto tako, neka to i zaborave, neka to potone što dublje u njima, dok podju u svet, u daleki, veliki i čudni svet, Oni dube, crpu, vade, i bacaju uvek isto, uveh mnogo, Samo, ti zdenci nisu neiscrpni, Kraj sve njihove mladosti i njihova talenta, ima nešto žalosno kada se na njih gleda, Bez pouke i bez popravke, ponavlja se stalno ono naše i ono staro, Cela je naša literatura (оба рипа, Umesto da talenti idu, rastu, i razvijaju se, oni stoje gde su počeli, ne miču se, — nastupa površnost, prosečnost, ravna linija, A to nije put ka zvezdama,

479

ЈИ |