Nova Evropa

порока, и неизбежних фаталитета, у које је тешко веровати, за које је још теже борити се.

Обично се држи да човек у љубави постаје себи најискренији, себе најсвеснији, дакле најоригиналнији, и он сам. Међутим, и научно и обично искуство доказују да мржња, и уопште узевши, отвара. очи, а да има много високих духова који су једино кроз мржњу умели видети и владали. Микел-Анђело, Шопенхауер, Ниче, можда и Достојевски, можда и Бетовен, то су само највећи. Ибвен, Хебел, и да убројимо овде, уосталом с правом, Вајнингера, то су мањи. Морис Барес је један од најелетантнијих. СОтриндберг је зацело најстрашнији. То су људи који су умели мрзети, и који су кроз мржњу постали велики познаваоци себе, и човека уопште. То су крупне и мање крупне величине међу такозваним мизаутичним типовима светских или европских знаменитости. То су људи који су, мрзећи се, најдубље могли ући у проблеме воље ка моћи и воље ка, вредности, и у проблем истине и лажи. A ватим, на таквом послу, најбоље могли прозрети природу свих ствари, услове свих бића, законе целе васелене, скинути са човека, све што му ЧИНИ понос и лепоту, редудирати га, до предодређености, до машине која не зна свој властити механизам. Код тих људи бу онда, дабогме, оптимизам и помирљивост или одискони немогућни (Микел-Анђело, Шопенхауер, Отриндберт), или су мистизни H непостојани (Достојевски са религијом, Ибзен са социјализмом), или су делирични (Ниче са, својим пламеним лиривмом).

Проблем воље ка моћи или вредности, и проблем истине и ласки, несамо да. стоје један крај другог, нето сви сливају један у други. Воља за вредности пред собом, или пред другима, или и пред собом и пред другима, највише гони човека, да лаже и да се претвара. На, тој тачци се даје констатовати страшан факт, који је страховити крст свих мизаутичара: да је лаж пре свега, принцип живота, па тек после, код далеко слободног човека — и ако Руси. имају право кад кажу да »слободан човек. за све хоће сам да плати« —- тек после је лаж порок живота. “

Место мизаутичар, људи често кажу мизантрон. Лутају у буне се, и добро је ако се, најзад, пред делом дотичног писца, демантују. Иначе се може лако свршити са једним полу насумце изведеним закључком, — например, да је сав Ничеов проблем у томе, што је делог живота чезнуо за љубављу жене коју није стекао, или, да Стриндберг башш зато трује и пљује жену што је бескрајно воли. Мизаутичар и мизантроп није исто, и први тип је према другом несравњено племенитији и виши.

Мизаутичар је претежно северни тип. На Југу стоје универзално тенијални Микел-Анђело, каменити мост између двеју огромних даљина, и фини Калдерон, са. тримасом својом да »краљ снева. да, је краљ, да сви људи оно што јесу то сневају«. У Средњој Европи живи модерно малицијозни Барес, који каже да, је »цео свет зрно опијума у његовој сребрној лули«, да не би казао колико велика.

551