Nova Evropa

лула треба. његовој самомржњи. На: Северу су они“ остали, и међу њима, чист и цео тип скандинавоког мизаутичара, Август Отринд6epr. Кад мизаутичар има велику снагу интелекта, он постаје суров. Ужасно суров био је Шопенхауер; али он је имао артивам стила, па чак и сузе. Ужасно суров је био Ниче; али он је био песник прометејске божје ватре. Најужасније суров је Стриндберт, јер -Није довољно ни артист, ни песник, јер истину тражи да се њоме свети... Човек се тргне после ове задње речи, и навре на њега сва она, дивота коју је Отриндберг писао, о мору и бродовима, о ноћи и звездама, о Богу и камењу и сиротама, о науци и револуцији духа. И заклео би се, онда, да, је тај несрећни Швеђанин у несвести радио и говорио своје књиге. Заклео би се да је истинита она биста СОтриндбергова, на којој чело грми, а очи испод њега сневају и блуде. Казао би на све стране света, да је Ханс Тауб, можда, најближе дошао Стриндбергу пишући о њему метафизичку студију под насловом »Итра снова«.

· Али не. Преврните лист, и ви ћете наћи церекање и шкргутање демона над подераним снима. да, морску ббју, за мистично поетични спаситељски њен глас кроз буру каже Отриндберг: лежала је, циноберасто црвена, као ишчупано шлуће, а кроз ваздушну цев њену је море урликало на сунце. За вишу врсту љубави каже Стриндберг: као енглеска кућа, у горњем спрату радијоница, у средњем спаваћа соба, у долњем кујна. За човека каже Стриндберг: Ma ко био он, слуга је инстинката, ма какав му био живот, увек је дивљаштво. За жену каже Стриндберг... Кад до жене дође, онда је до краја разбуђени и хладни детерминист, онда, је до краја далеко „од сваке уметности. Сву своју снагу, и сав свој израз, везује тада. "за најружнију лично своју несрећу, за страдања своја крај љубави и љубазница, а роман и драму брака и жене пише не с фантазијом и "душом него с научном библиотеком, с лабораторијом инструмената, с архивом криминалног суда.

Улави жена, и очарава лепотом, говором, држањем. Али тако не може бити. На долњој вилици њеној открива се један плус ширине или дужине, и, с вилицом заједно, красотица прелази у катеторију савремених или изумрлих животиња. Нанлазе, затим, кандидат теологије, асистент, кочија или веслар, писац седа за, бубију, перо је ту, и инстинкти, по детерминистичком реду, праве роман неваљалице Марије, Јулије, итд. Граница нема. Ако је жена беба од две године, она има, »рибје очи и мачје ноге«. Ако је жена баба, она учи ћерку и вереника: узмите се, па се онда разиђите. Ако је жена затворена међу четири зида, Стриндберг јој расне и индивидуалне податке нађе по мерама код лифераната шешира, чарапа, и мидера; а ако је жена умрла, онда, још увек, у магазину за прављење мртвачких сандука.

Ово је, после игре снова, друга крајност. Треба сад jom узети на око вечито »раздвојеног и усамљенот« Окандинавца мизаутичара. Стриндберт, као оно његов Аксел Борг, живи затворен у један кристал, у један хексаедер, н ту, са једним интелектом који задив-

352