Nova Evropa

doslovno ivrdi: »Komponirajući „Alcestu', imao sam pred očima cilj, da očistim muziku od svih muzičkih forama usled nesavesnost; pevača i popuštanja njihovim ćulima u talijanskoj operi, бео сат da muziku povrafim njenu vlastitom zadatku, koji se sastoji u tome da podupire sadržaj pesme,.,., Pri tome sam polazio od principa, da muzika treba da je za poeziju ono što je za sliku živa šara i srećno razmeštena svellost i sena, Što se tiče затоб orkestra, tvrdim, da uvertura mora slušaoce da pripremi na sadržinu čina koji sledi, i da potom, u samom činu, valja instrumente upotrebljavati jedino tako da pojačaju dramatski izraz dela« — Najzad, najveći od svih relormatora opere, Vagner, u svome poluautobiogralskom spisu »Muzika budućnosti«, ide još dalje, pa predvidja takozvano »sveumetiničko delo« u kojemu bi drama, muzika, ples, slikarstvo i vajarstvo, imali da zajednički saradjuju i stvore jedinstvenu celinu. »Počeh tada — kaže on da još intenzivnije proučavam karakter žalibože već izgubljene grčke umetnosti, Pre svega dokučih s čudjenjem da su pojedine umetnosti, koje danas idu svaka svojim putem, u prvoj drami nastupale naporedo i zajednički, ujedinjene, Onda mi postade jasno, da pojedine umetnosti, svaka бгапа za sebe, ma koliko da su veliki bili geniji koji su doprineli njihovu razvitku, ipak nisu mogle nikad da dadu ono veliko umetničko delo koje bi proizašlo iz njihova spajanja, I meni se učini, u tome trenutku, da svaka umeinost ima težnju da svojim posestrimama pruži ruku pomirnicu, i da baš u ovom izmirenju leži nova buduća snaša umetničkog izražavanja, Tako konačno dodjoh do zaključka, da ću moći pružiti dokaz (poglavito usled kolosalnog razvitka moderne muzike), na · najlepši i najasniji način, kako ova težnja za sjedinjavanjem kod pojedinih umetnosti postoji naročito izmedju muzike i poezije«,

Medjutim, kad se pobliže razmotre Vagnerove muzičke tvorevine, vidi se da ovo genijalno zamišljeno »vrhovno sveumetničkodelo«, u kojem bi se stopila »naročito muzika i poezija«, nije ni sam Vagner mogao izvesti do krajnjih konzekvenca. U svom dugom plodnom radu, nakon pripravne, čisto eklektične faze (1833—1840), utekao se je Vadner ponajpre sistematičnom iskorišćavanju takozvanih »predvodnih motiva« [>»>Leitmotiv«), kojima je nastojao да dotle podredjeni orkestar podigne do simfonijske visine, Ovo drugo: stvaralačko razdoblje ({1841—1848), u koje spadaju, medju ostalim, »Loengrin« i » Tanhajzer«, valja smatrati kulminacijom Vagneramuzičara. U trećoj fazi (1855—1874), — u koju dolaze, pored ostalih dela, naročito i »Ring der Nibelungfen«, kojim je i na delu hteo da spoji dramu s muzikom, i to tako da nesamo ukupna forma: dela već ı pojedini detalji niknu iz sadržine dramske zamisli, imamo kulminaciju Vagnera-dramatičara, — Napokon, u »Parsifalu«, koji nam predstavlja zadnju fazu Vagnerove evolucije, opažamo zanimljivo nastojanje, da zbliži i združi sve odlike svoga drugog, muzičkog, razdobija, s odlikama trećeg, dramatskogš, — tako da je ovim delom, po našem mišljenju, učinio znatan korak unapred u

564