Nova Evropa

delimično iz celog života.., Ja, drugi, treći, mnogi, mi, možebiti, nikada nećemo znati što je to vihor i mećava u dugoj zimskoj noći,.,, Ali, to nisu svi ljudć,,, To smo samo mi koji sebe sklanjamo, branimo, i služimo ,,, A seljaci, ljudi, žene, deca, taj drugi svet, koji služi zemlju i stoku i čoveka, a ne sebe, zar oni nisu napolje isterani сејоб зуоб veka, zar oni ne žive kao drvo, kamen, vrane i čavke? ,,,

|. — Slušajte — počeo је glasno — meni sad počinje bivati jasno ono što ste govorili, Ali ako je to istina, da mi sa seljacima nemamo nikakve neposredne veze, da ne možemo uticati na njih, da nas onš ne poznaju — pa to je onda proneverena krv, zalutao život, laž sviju · uspeha — fo je užasno, tragično, to je valjda ipak nemogućno? __ — Boli vas, najzad? I mene, I mnoge druge još u našem narodu, kako sam iskusio, Nadajmo se, dakle, Ali, iz današnje naše kulture i politike, nadajmo se samo jednom. Opašćemo, suvii hladni, mi, cvetovi, plodovi, ideje, ideali i zvezdane projekcije, Satrće se oni buntovnici i vodji masa koji su pusti, zli i nametnuti, Propašće množina zavedenih i nevinih, A kad žrtava bude odviše mnogo, Gospod će se smilovati i sići opet na naše groblje, I pokucaće prvo kod prvih: TInteligencijo Jugoslovenska, jesi li odista mrtva? — Da, Gospode, — zacvileće jadni pred svojim gospodarem. 1 pokucaće zatim Gospod kod ostalih: Seljače Jugoslovenski, jesi li i ti mrtav? — Ne znam, Gospode, — našaliće se večnost sa svojim ocem,

Isidora Sebulić.

Ватикан и наша држава,

Политичке промене, и померања старих европских граница, деловали су и на цркве, те и оне прегнуше да се такме у проширивању религијозних подручја. ЈЕ

Нестајањем руског »цесаро-паливма«, који је заштићавао словенство, нашла се је ортодоксна црква, још пре свршетка рата, услед догађаја у Русији, пред једном ненадном празником врховног ауторитета, и заштите, дочим је у то доба и сав остали Исток стојао пред вихором који није остао без утицаја на његов релитијозни живот. ;

Ову коњунктуру искоришћује садашњи поглавица католичке цркве, Папа, Бенедикт ХУ, те у дедембру 1917 године установљује завод за пропатанду католичке цркве на истоку, назван » Јен о опепјаје«, У »тоји ргорто«, издатом у ту сврху, вели се: »Можемо се надати да Латини неће поновно бити приказивани кршћанима Истока као предмет неповерења... сви, били они Латини, Грци, Словени, или чланови осталих надцијоналних скупина, заузимљу исто место пред апостолском столицом«.

Деловање садашњега Папе развија се у том правцу и конкретизује се битно у једној изравито политичкој акцији, сасвим