Nova Evropa

различитој од оне његова предшасника, која, је, како смо раније једном рекли, ишла, за релитијозном рестаурацијом. Без обвира, на све слабости које су дохватале и угибале Петрову лађицу између гребена, разних народности и империја, она је ипак и за време рата који је тресао душевним животом целога људства — умела несметано да плови поврх мора крви, као дух божји над водама, и кад је крваво море отекло, Папа кормилар излази из лађе и хвата се оних који су остали на животу и читави. И док је цео свет заокупљен економском обновом, а живот апсорбован од материјалних брига, — после толико крви и суза, — католичка, је црква знала како да преузме, у овом моменту, карактер актуелности, и да се покаже у новој форми. Иако је њезина политика била ратом поражена, довила се, великом спретношћу, како ће искористити положај добитника, прислонивши се, у форми латинске цркве, уз победиоце латинске расе. Ортодоксно словенство сматрало се је увек у Ватикану погибељнијим од антликанства, и религијозни анархизам словенске душе, која као да не трпи религијовног ауторитета, опет ве доиста појавио код Словена — у Чеха. О друге стране, страх од Византа, оног истог Византа који је једном већ привукао био к себи пола Европе, избија поново, при погледу на ослобођен Константинов Град, где би панхеленизам, верски савезник панславизма, имао да оснује своју верску неодвисну престолницу, ради чега следе ватикански протести на латинске народе против покушаја да би се Цариград предао грчким фанаријотима.

Бенедикт ХУ душевни је баштиник идеја Лава ХИ, ва чијег се је понтификата и налазио као »минутанте« у државном тајништву. Док је онај својим спекулативним енцикликама хтео да подигне моралну снагу и хегемонију папства, те доживео да му се сан расплинуо, овај, преузимајући његов програм, води цркву, посред најжешћих борбених питања, много практичнијим путем. Он је, попут чисто политичких власти, поверио своје име делу интернацијоналне и политичке важности за цркву, ушевши у одношаје који немају никакве везе са доктриналигмом или спекулзативном науком. Поввао је, пре свега, уза се човека одлучнијег и отворенијет од Рамполе, — човека сигурна погледа и Орзих одлука, у особи кардинала Гаспарија. И њих двојица хоће сад да се, у многобројним пригодама рата и после њега, чује и њихова реч, да се на тај начин подигне углед папства који је за Пија Х почео тако бледети. Тако је Бенедикт ХУ постао Папом дипломатом, који је више краљева и државних поглавица примио у аудијенцију него ли скупа сва три његова предшасника од године 1870, па је лањске године одступио и од оне строге непопустљивости која је пречила католичким владарима да службено долазе у Рим.

Ова духовна моћ, која пробија политичке границе, те се по јављује у својим различитим ефектима у разним нацијоналним државним скупинама, није могла, наравно, да мимоиђе ни нашу државу.

100