Nova Evropa

Поводом нашега чланка о »Румунима и Банату«, добили смо

писмо од једног нашег банатског сарадника, из којега вадимо —

_ следеће:

— Пре две године, у јесен, кад су се, услед познате агитације

|T. Јонела Браћана, наши односи с Румунијом мало затегли били,

па смо предузели чак и неке војне мере у овом крају Баната, |

нашао сам се, једно предвечерје, на самој демаркацијоној линији,

у одсеку Велики Жам— Лапунаш— Марковац. Приближујући се, |

још увек на нашој страни, друму за Комориште, и знајући да ту

негде мора бити постављена наша и румунска стража, чудио сам

се мало што нигде никога не видим. Онда одједаред, однекуд из

шанца, провири један наш војнички огртач, а одмах за њим видех.

где се провлачи кроз жбуње један наш, а мало затим и један Dpy-

мунски војник, оба с пушком у руди. Наш војник добро одевен, Румун прилично подеран. — » Хладно је«, ослови ме наш војник, чим му прихватих бога, и показујући Румуна: »па сам примио. овог друга мало под наше окриље, гладан је —« И само што сам та запитао одакле је, и дознао да је Сремац, а њега нестаде, с молбом: »Бога ти, господине, припазви дер мало«. — Ми на брегу, и с ове наше стране виногради, а с румунске стрњика овсена. Стојим ја цивил Орбин у друштву с румунским стражарем, и тек што ми се он, на српски, стаде извињавати за, своје подерано одело, а наш. се Сремац врати с великом марамом пуном грожђа. — „Шта ти је

то«. питам ја. = »Па тако, да те послужим«, каже OH. »A, да, пио

право кажем, и за овог овде, да га мало исхранимо, видиш каки је«, — и онда додаде, у шали; обешењачки: »да нам какогод не умре од глади још пре него што га пошљемо на онај свет...«

Смеје се Сремац, а смеје се и Румун, гледајући оне зреле гровдове

у руди свога »друга«, — па сам се наравно смејао и ја. И читајући сад чланак о Румунима и Банату у »Новој Европи«, паде ми на, ум оно вече на граници, као да гледам мог Оремња. у шајкачи са трожђем. И чисто ми је жао што није, на моме месту, био Г. Јонел

Браћану! _ H. M.

ж

Obično se govori, medju nama, kako mi Jugosloveni »vladamo jezicima«, Držimo da je to jedna vrlo oplimistička rodoljubiva konstatacija, koju treba proveriti, Da ih govorimo, to znamo; ali da ih znamo, to zasad зато боуогто. Ла Zagreb se, naprimer, može već smatrati dokazanim da ne zna baš ništa francuski,

Kad se ono, pre nekoliko dana, »Hrvat« »našalio« pa doneo uvodni članak tiskan francuskim pismenima, jedva je ostala zagre-

bačka štampa bojažljivo izrazila sumnju da je taj članak Francuz

pisao, i još posle pet dana vodio se žučan razgovor: Ko je i gde je H. Jourdain? A dosta je bilo baciti pogled na prve retke pa da se vidi, da je pisac onoga napisa iz redova čestitih jugoslovenskih novinara ili političara, i da zaslužuje dobru četvorku za svoje znanje ЕтапсизКоб jezika, i francuskog načina pisanja uopće, a čisto pet iz nauke o poznavanju sebe i svojih sposobnosti, kad je smeo i pomisliti da će, s pomoću svoje »lrankovštine«, neprimetno izleći svračje jaje u kokošje gnezdo, — Ipak, držimo da je glavna krivica

OV = | = = O пи > =: ;