Nova Evropa

| |

антиквари, и промашењи песници. Без филозофске мисли, из пукога нацијснализма, преувеличавају и времена и нрави. Не кажем да наша, прошлост стоји без светлих момената (рецимо победа над Татарима), и неправедно ме суде да хоћу све натле спомене да уништим. Желео сам нагласити само то, да се не прошлост мора гледати јасна и трезвека погледа, престати с пскопавањем трулих реликвија, а пре свега изаћи из оне непријатељске ексклузивности коју је. уосталом, већ и здрава памет наших дарева одбацила. Може бити да сам се У писмима изражавао преоштро, али изражена осећања, јесу патријотске. Више него ико од вас љубим ја своју отачбину. Али је знам љубити затворених очију, спуштене главе, и немих уста. Петар Велики ме је научио волети ју. Ја нисам блажени и лењи родољуб. А у томе своме активно-робољубном одучштевљењу могућно је да сам неке ствари одиста одвише мало узимао у обзир. Например, нашу земљописну удаљеност од огњишта просвете и необрађене крајеве које је населио наш народ; тако исто нисам довољно нагласио улогу наше покорне, херојске цркве, која нас једина теши у пустињи наших летописа: најзад сам мало претерано неповерљиво говорио о судбини нације, из чијег је крила рођена силна, природа Петра Великога, учиверзални ум Ломоносовљев, и трацијозни гениј Пушкина. У ствари се пак нимало не бојим за свој народ. Али, мисао моја је ово: ако смо дошли позније од других, дошли смо зато тако

да радимо боље него други, да не понављамо њихове наопакости, заблуде, и

сујеверја... Сматрам наш положај срећним, само ако се будемо умели њиме послужити... Шта више, моје је дубоко уверење да смо баш ми позвани да решимо велики део задатка социјалног уређења, да докрајчимо велики део оних идеја које се родиле у друштву културно старијих народа.«

Чаадајевљева главна мисао, јасна кад се зна његово васпитање, лежала је у тврђењу да Русија може постати учасником у правој култури само онда ако своју »идеју « сједини са западном, тојест с католичком »идејом«. У каквом одлику да се то сједињење постигне — с обзиром на досадашње догматичне разлике обеју цркава —, да ли једноставним придруживањем у форми уније, или другим неким односом, о свему томе је тешко ишта сазнати из Чаадајевљевих фрагменала, који су претежно само теоријски. Њихова. идеологија, је, у целом овом опсегу, узета из романтичних размишљања и осећања.

Чаадајев је ученик двеју равличних школа тада владајуће романтике: литерарно-филозофске немачке и верско-политичне франпуске. Ту Шелинт-Хегел, тамо де Местр и његови римско-рестаурацијони другови. Једаред му се чини да цео напредак у култури и историји води Промисао, — са учешћем слободне воље појединаца и народа, како кад, или позитивно у смислу интенција Промисли, или негативно у опреци с њеним благим намерама: а затим опет говори о »савршено мудром равуму«, о »отштем разуму« као вођи напретка, чиме се донекле придружује Хегеловој дијалектици, по којој историјско догађање није ништа друто до деловање објективираног разума у коме се губи слободна воља. појединаца. и народа. Хегеловско је такође и оно наглашавање уну-

тарње логике целог историјског развоја. Из Шелинга, и Хегела, је узео ки цео поглед о народима, са својом властитом »идејом«, с ко-

246

Maid Bac GR ar al pa au ара duda