Nova Evropa

Budući da se G,. Lukijanović poziva na knjigu prolesora Ma-

sarika »Nova Evropa« i kao glavni autoritet u slovenskim pitanjima, io neka je i nama dopušteno da зе, рге зуеба Агибоб, pozovemo na ovu knjigu i njenoga pisca, te da pokušamo objasniti pravo stanovište predsednika Češkoslovačke Republike u pogledu Ukrajine, iliti prava Malorusa {Ukrajinaca) na političku samostalnost, tojest da se ovi smatraju posebnom nacijom sa svojim vlastitim jezikom, Masarik kaže: »Pangermanizam je postavio na dnevni red maloruski {ukra· jinski} problem« (»Моуа Evropa«, str, 139); dalje: »kod političke samostalnosti ne igra ulogu samo jezik (navodi se primer Nemačke) ,,. 1J Francuskoj se provansalski jezik mnogo više razlikuje od апcuskog književnog jezika nego li maloruski od književnog ruskog jezika« (str, 140), i dalje: »Ukrajinska Centralna Rada proglasila je ljirajinu samostalnom i neodvisnom od Rusije; u tome je ona bila, пагаупо, рогротабапа од Nemaca 1 Austrijanaca, Pangermani, nemački i austrijski, mislili su na Ukrajinu, i usadjivali Ukrajincima antirusku ideologiju« (567, 140—141). Dalje piše prolesor Masarik: »Austrijska je politika upotrebljavala galicijske i bukovinske Maloruse [Rusine) nesamo protivu Rusije već i protivu Poljaka, a na iJjkrajinu je gledala tek kao na sredstvo svojeg klerikalnog imperijalizma« — ({ibid, str. 141), Napokon, svaki koji samo pogleda na etnogralsku kartu Evrope, što je priložena knjizi profesora Masarika, i koju je on sam sastavio, lako će se uveriti o stanovištu velikoga Čeha prema maloruskom problemu: sav teritorij koji obitavaju ruska plemena [veliko —, malo —, i beloruska) obeležen je jednom bojom, i jednim imenom: Ru si, Ujedno je skicirana i jedna karta prema pangermanskom planu, i u njoj je Ukrajina, naravno, obeležena kao zasebna država,

Očigledno je, prema ovome, да G. Lukijanović nije dosta dobro poznavao knjigu proiesora Masarika, kad se na nju poziva da bi dokazao svoje tvrdnje o neophodnoj potrebi stvaranja samostalne ljkrajine, On pokazuje nedovoljno poznavanje pitanja, prema našem mišljenju, i na drugim mestima svoga pisma, i to-baš onde gde iznosi svoje najače argumente, Uzmimo samo ono gde kaže da »Rusin nije isto što i Rus, isto kao što ni Slovenac i Slovak« nije indentično sa Sloven! Ovde se odista može lepo citirati poznato logično pravilo da »comparaison n est pas raison«,

Neki slovenski narodi, kao što je poznato, tvore imenice koje označuju njihovo plemensko ime s pomoću sulfiksa in, kao Srb-in, Bugar-in; isto je tako postalo i Rus-in, u Maloj Rusiji, Ali ni u Maloj Rusiji ni u Galiciji narod nikad ne naziva svoju zemlju i svoj jezik rusinskim, već uvek ruskim, kako dokazuju svi

istorijski spomenici galičko-vladimirske ı kijevske epohe (kao na-

primer, »Slovo o polku Igorevu«, i drugi). — Isto tako nije tačna, sa stanovišta povesti, tvrdnja О, Lukijanovića, da su imena M alorus i maloruski izmišljena. Još u XIV veku, galički knezovi hazivahu sebe vladikama Male Rusije, a patrijarsi ruski XVII veka zvali su se glavama crkve »vseja Velikija ı Malija i Belija Rust«, Ni

233