Nova Evropa

3. Now the third day is here no word from either; No word from her nor him,

Only another man's note:

»Dear Pound, I am leaving England.«

Херијет Монрое продужује Хвитменов правац и технику. Али

у све то уноси једну женску осетљивост и благост. Џемс Опенхајм н Луј Унтермајер су примили доста од »Унанизма«. Р. Брук (који је мени лично најсимпатичнији) одлази одмах по свршеном колеџу на Континент, путује по Фрадуској и затим по Германији, где је ишао да гледа, како:

„Temperamentvoli' german Jews

Drink beer around; —

прима, неке идеје француских симболиста, али остаје оригиналан и У садржини и форми. Живи животом једног модерног човека, једног човека, по Киплинговој »Т#«. И тако брао опажа, меланхолично како већ стари у својим двадесетим годинама, јер га апараезис Фитејег асаја]есНес не узбуђују више као пре.

Писци из Енглеске, и крај своје велике симпатије за, нови француски покрет, нису били у већини случајева толико потчињени француском духу као они из Америке. Они су имали најпре свог великог Хенлија, учитеља Јитса, Берија, Стивенсона, Велса, који је први унео у енглеску лирику поезију фабричких предграђа, болничких соба, омнибуса, и уличних маса. Хенли није био онако агресиван и догматичан као Хвитмен за младу Америку.

Од модерних Енглеза би се могло за Џона Мезфилда још да каже, како је понајмање под француским утицајем; док је де ла Маре један нежни француски крин пресађен под магловито лондонско небо. ;

Уопште говорећи, француски су симболисти више директно утицали на америчку модерну лирику, док је њихов утицај на оне из Енглеске био више индиректан, и не толико био утица ј, колико би се пре могло рећи да, је између енглеских и француских лиричара. постојала у току последњих година живља измена, идеја, ужи узајамни однос, но што је то раније бивало.

Такозвани »Георгијанци« — међу којима, су, сем Брука, још и Џеме Стивенс, велики ћеретало Честертон, А. Нојес, Роберт Греве, и други —, чија је прва заједничка збирка стихова, изашла, 1918 носе у себи још увек све оне старе традицијоналне особине енглеске лирике. Код њих још увек осећај излази из душе интензивно и спонтано, без праскавости и шареног блеска, као што је то увек било на том острву од четрнајстог века па до данас. Промењена, је техника, победио је слободни стих, победила су нова, схватања, али је остао још увек онај стари уједначени расни импулс; и све то не изгледа толико огромно, вначајно, револуцијонарно, препорађајуће, као што је то у Америци, где је сав онај латински део те космополнитанске психе пустио данас на вољу својој експанзивности:

415