Nova Evropa

финог уметника. Али се исто то не.може рећи и за портрете и за жанр-слике Г. Кољесњикова. Портрети су конвецијонални, крути, са позадинама. свиле и броката, што их, фигуре, тојест, при обичном алељерском осветљењу, чини не другим него баш правим насликаним сликама. Жанр-слике се гледају као врло лепи примерци технике, али као покрет и склад и тајна не иду даље од академске хармоније, између идеје и експресије, осећаја и боје, драме и амбијента. Г. Кољесњиков, рођени и врло добар пејсажист, навикнут да. призор и трагедију једне обамрле гранчице посматра, колико хоће. спор је мало, и мало је разопе а Фоа кад је реч о човеку и његову спектаклу. Брутално скратити н убрзати гледање, страствено журити са оним полихромним мрљама без облика и цртежне подлоге — није ствар Г. Кољесњикова, ни по таленту ни по школи,

Сем једне једите слике, која је јабјеап у правом смислу речи. остала изложба, је претежно минијатура, картица, сличица намењена, веници, души, углу собе, и тако детаљно и чисто израђена, да једном цртицом не би запела о деликатност ока, душе, и самоће. Цртеж је педантан, фактура, грацијовна, анализа боја дубока и савесна. Патоса и херојске поезије нема, главни свој предмет, земљу. дрвета, и годишња, доба, слика Г. Кољесњиков стрпљиво и скрушено. н, по општем руском начину, не даје односе и расположења, широко и свестрано, али их даје удубљено, искрено, и право из себе.

Техника. му је, због тога, врло занимљива. Она је, како би ве рекло у круговима модерних, стара, јер је академска; али она, је у исти мах и сва у служби духовног односа сликарева, према. објекту. Рука, Г. Кољесњикова, (рођен 1579, дакле не много старији од неких »најмлађих«) је, бесумње, рука академичара; али кроз техничку област његову не пролазе само професори, него и дуси, дуси његова талента, његове земље, и његових инстинката.

Г. Кољесњиков је Рус. Њега занимају вечна земља и пространство, и пролазне веве душе са природом и са њеним животом. Узбудимо се, па онда, тај потрес однесе талас ваздуха, или га удави хладна модрина снега, или га надшуми бук текуће воде. И онде опет земља живи за себе, дрвета, са својом тајанственом тугом (које се велики Гоген није могао насликати и настудирати), за. себе, човек за себе... Крави се снег, (на слици »Снег се топи«), по плочнику корачају сељаци, загледани у свој посао и рачун, а под ногама њиховим прска и испарава се светла мокрота, млака н весела, са целом зимом и целим пролећем у меким крупичастим зрнцима и несташним млазовима својим, које човек гави а никад нарочито не запажа. Сличан је моменат у прекрасној слици »Влажан дан«, тде биље и сељанка једна дубоко, слободно, и свеже дишу. ___Т, Кољесњиков подсећа, можда, на физичке ексиресијонисте, Холанђане Олујтера и Хаверманса, који су бацили у страну импресијонистичку раскомпонованост, вратили се на законе саграђености, и оставили свету право да стоји такав какав је, али, кад га сликају, они сликају живот његов у вези са разним духовним тежњама ч0Вечанства, на пољима теологије, филозофије, литературе, естетике.

60