Nova Evropa

Т. Кољесников, например, противно оној тврдњи да је природа неосетљива н механична, слика, је са новим учествовањем у судбини света, слика је онде где њу боли њен Бластити живот: у сукобима, проломима, растанцима, и кризама годишњих времена. (Годишња. времена, то је, са варијантама, сталан његов предмет, и отуда и појава да слике носе, много пута, један исти назив: март, јесен, зима, топло пролеће, топљење.) На. малој слици, (»Гопло пролеће«), тде се талас потока мигољи између леда, а мало даље већ кува кључ ослобођене воде, осећа, се бол над рушевинама строге, јаке, и лепе зиме; трагедија мршаве, полумртве гранчице, која се тегли и пуцка у зглобовима, али коју ће први ветар изломити у гомилицу суварака, та. трагедија, је суморан тренутак пролећњег буђења, и жалост природина; горда, гола. дрвета, џинови из борбе са страховитим мразевима, презриво гледају у мартовско сунце, у фарисеја који долази да њих, живе и горостасне, васкрсава, и природа трпи што великој шуми својој нема никакву радост да донесе...

Већина тих сличица, често једноставних цртежа, представљају тајну неког иматеријалног природног феномена, откривају невидљиве силе које су сарађивачи или сукривци судбина, коби, и 60лова природина, живота. Човек почиње осећати свест, осмејке, и ћутања земље и дрвета; и почиње слутити тајанствени живот оних рашчупаних чатрља, кровињара, и остава за, сено, које живе с ветровима, даждима, и сушама, и стоје као испосници и пророци родних и гладних година. Човек се почиње дивити начину на који Г. Кољесњиков општи и разговара са земљом, почиње разумевати религију његову, којој су свете иконе многе оне сличице и слике које се све од реда, зову: Земља, демља, демља. Почињемо са, најсмиренијом међу њима, где земља лежи као сеоски пут, скрушена, изгажена, издробљена, затађена, и обевличена. Прелазимо на, оранице и поља, властелински прострте у таблама, бравдама, и грудама, које су са последњом трошицом својом слободне, себе свесне, п деспотске, и које из дубина избаченом својом снагом везују за себе више од пола човечанства. Додирујемо сличице на којима, се не види друго до са снегом помешана црница, шаљиви, или милостиви, или последњи загрљај лаког кратковечног путника-снега, и тешке, непо„ичне, вечне вемљурине, која, на грудима својим часом потрпи снег. тучу, вола, и човека, да их, постепено, измучене и исцрпене, све у себе прогута... Није чудо што је француски сликар Миле потмуло мрзео земљу, и на, хоризонтима њеним сликао дивљег и див-. ног мученика њена, човека... Завршујемо са великом сликом Г. Кољесњикова,. »Одмор«, где се виде, као неке оријашке животиње, сасвим индивидуалисани и еманциповани делови земље, слободни од рада и узораности, самостални бојом, енергијом, и унутрашњим процесом у себи, како дишу, надимају се, и владају око оног сићушног сељака, који је сео уз јарак, шепртљи нешто по шареној торби, и гледа, са задовољством у товне, силне волове своје који на површини њиве изгледају као играчке доколице и доброћудности земљине. ;

61