Nova Evropa, 21. 01. 1922., стр. 25

љивости, гласови незадовољства, човечјег са свачим што јесте на свету, са поретком ствари, са временом, са самим собом«. Болесна. је Русија, »али Европа. још теже него Русија, а разлика, је у томе што у Европи то нико не види«. »Почекајте, ускоро ће се подићи крици баш у оним државама, које на, око изгледају примерно сређене, и којима се усхићавамо... у Европи ври таква унутрашња пометеност да никоје човечанско средство неће моћи помоћи«. Европи. је немогућан повратак ка морално здраву поретку, јер је одбацила. од себе моралне основе ошштег живота, а све своје наде ставила, на, право: »Европу ће облити крв, изнемоћи ће у залудним борбама, н ништа неће постићи«.

Гогољ непрекидно истиче мисао, да је неопходно нужно положити друштвене односе не на, правну, него на моралну основу. »Сви осећају, да је живот на путу, а не у пристаништу; све живо нешто тражи, тражи не ван себе, него у себи; питање морала надвисују политичка, научна, и сва друга питања«. »Душевна пустош савременог друштва, и лака, од ветра, начињена дела његова, гоне свакога, од нас да, строго погледамо сами у себе.«

И једно и друго, и разрешење оне дубоке духовне кризе коју преживљава све човечанство, а пре свију Западна Европа, и борба, против духовног опустошења, и подивљавања, могућни су само онда, ако се сав живот преустроји по начелима, која, је објавио Христос. Гогољ се ту јавља, у многом, као претеча Достојевскова учења о улови Цркве, која је »једина у стању расправити све наше недоумице и сва питања«. Као претеча Достојевског јавља, се Гогољ и у критици католичанства, као основе целе западне културе. Премда се Гогољ том темом мало бави, има неколика, места где наговештава, мисао Достојевског. »Што више улавим у Цркву (православну) срцем, умом и помишљу, тим се више дивим чудној могућности у измирење противречности које није у стању да измири Западна, Црква«. »Западна, Црква, отискује човечанство од Христа; што се више труди око измирења, тим више уноси рагдор.«

»Како су бедне све хришћанске тежње 19. века, како садрже у себи једино мисли, а не дела!« — говори на једном месту Гогољ. У тим речима је изражено полавно становиште религијозне критике његове на западну културу. Гогољ баца кривицу на унутрашњу пустош и спољашну стерилност европског живота, на удаљење од моралних основица, живота, и на. необичну развијеност правне културе, која ствара једино спољну реглемантацију живота, а није у стању препородити човека изнутра. »Хришћанских тежњи још има у човечанству, али су људи изгубили хришћанску снагу.« Поглед Гогољев се окреће, са дубоком вером, ка источној цркви, која је у целини сачувала завет Христов, и ту он сагледава, у свој грандијозности, оно духовно дело које има да изведе Русија. У очекивању корените промене целог животног система, Гогољ зове све људе на, велико служење за оздрављење целог човечанства; с тугом, са страдањем, и б молбом, обраћа се свима онима »који још непрестано сматрају живот играчком«, и »не чују тајну живота, и најскривенију небесну