Nova Evropa

Југословени ће нарочито умети да оцене његову работу, — они из бивше монархије, због голема, контраста, који пада у очи, између успеха што га је он получио насупрот сталним неуспесима што су их, са, своје ускогрудости, доживљавали Беч и Пешта; а Срби из Србије, због тога што је он овај успех постигао с помоћу истог дара, видовитости (коју су пратили у овом случају још и прегалаштво и умешно вођење ствари) који га је оно умудрио, да се заузме свим срцем за, ствар СОрбијину у мутним данима 1915, и да се опре бесрамним плановима, који су ишли затим да се напусти балкански фронт године 1917, — све то у часовима када ниједан од његових другова. није увиђао шта, све стоји на копки у Средњој Европи.

Лојд Џорџ се најбоље показао ва, време рата, када се сваки живац напињао до крајњих граница, да би се извојевала, победа, и када је он отворено проглашавао слободну владу идеалистичких начела. У чему је год имао одлучног неуспеха, то се редовно лако даје објаснити претераним обзирима наспрам страначких прохтева. Доста, је да се наведу само два, примера. Прво, његово држање приликом опћих избора децембра, 1918, када, је мобилизовао масе нових изборника лозинкама: »на вешала са Кајвером« и »дајте да Немачка, плати за, рат«, иако је добро знао, да оно прво није баш било мудро, друго да није било могућно овим тек у сасвим делимичном смислу. Други пример лоше инспирисане политике од његове стране, било је његово држање према бољшевичкој Русији након примирја, њетово намерно занемаривање оних Руса који су све жртвовали 34 Антанту, а надасве онако свирепо потцењивање њихове ствари у оним бестидним предлозима о састанку на Принкипову Островљу, — што се све има протумачити жељом да стекне опет поверење изборника, и нарочито да задобије за себе гласове британских социјалиста, (Гађоиг Ратфу). — Исто тако, Лојд Џорџ није био на висини ва време париске Конференције Мира, где је заузео једно чисто опортунистичко држање, које се ослањало на потпуно дилетантске методе рада, а не ретко остављало настрану без обзира, стручна, мишљења, па, чак и основне чињенице. Стојећи између уског патријоте Клемансоа, сјајног — према, појмовима, старога света, и опорог доктринарца, из Вашингтона, »мали Велшанин« изигравао је улогу гипког акробате, увек спреман на сваку лукавост и сваку смицалицу која, се само даје замислити. Тој гипкости и поткретљивости има он додуше да, захвали што се је одржао, али позна, поколења, неће њему на чело ставити ловор за дело свршено у Паризу. Један од најбољих сликара-карикатуриста на енглеском, Макс Бирбом, изрекао је већ унапред један врло далековид суд повеснице, у овом погледу, једним својим недавним пртежом: видимо спреда једну трагичну фигуру седих власи где седи обучена у дугу прном капуту професорском, у инвалидској наслоњачи, с главом која, је немоћно пала на груди, сањајући о том »како је лепо било«; а у позадини две веселе и живахне особе, представљајући оба, вападно-европска, премијера, где климају један другом повлађујући главом, и изговарају у исти мах: »Хм! Он је мислио да ће нас надмудрити!...«

203