Nova Evropa

закон тражи да се мисао претвори у покрет, и изађе на видело. Код Чехова пак нема радних људи, несамо у грандијовном смислу те речи него ни у обичном. Зато код њега, тако често сретамо лица која не верују у дело свога живота; не полажу у то дело сву своју мисао, не обузима их и не гута их то дело; болесно примају ти људи живот као досадну смену празних дана, и немају Бога у осиротелим својим душама... То је донело Чехову славу песимисте... Ми ћемо оставити по страни питање, колико је та слава, оправдана. Стараћемо се само да истакнемо оно што је светло у појави, да у Чехову имамо писца без наклоности за приказивање практичара. Његови хероји тону у нерад стога што не журе да се користе животом; они мисле о животу, осећају га, и полагано се и приближују стварној његовој садржини, али, ужурбани живот дотле измакне, а они остају сувишни, непотребни, и обиђени, а вишњеви садови прелазе у друге, достижније, и приљежније руке. Јер живот не мари за колебања, посматрања, мисли — не, он говори човеку: »воли ме без пресуђивања, без туговања, без кобне мисли«. Непосредне природе се заиста и припијају животу уснама које не мисле. У томе додуше има нарочита лепота и мудрост. Али се то често изопачује у похотљиву привезаност ва известан тренутак, за бригу и мржњу дана, и ето онда извора сваком филистарству, свакој тривијалности и вештини практичара. Затим, ко се жури усусрет животу, тај, наравно, не мисли о том шта ће бити после две и три стотине година. А Чеховљеви хероји мисле о том, и тиме се бал неизмерно издижу над животољубивом гомилом. Они не пробијају себи пут у гужви људског тржишта, они се не гурају. Они су духовни аристократе, у свакоме од њих има нешто од благородног наследства принца данског. У црном оделу »туге и кобне мисли«, иду они полако кроз живот, и, заузети својим унутрашњим светом, не опажају шарену и ужурбану вреву живота. Воља, управљена, на спољашни рад, дрема у њима; али зато никада. не ћути, и никада, не спава испитивачка мисао, ни танани, нежан осећај. И ако ти људи, због свега тога, нису радни људи, нису бар ни спекуланти. Они инкарнирају у себи специфично и најлепше својство човека — способност теоретисања, духовну жеђ.

Кад дакле Чехов тако црта човека, то је од његове стране мила и дирљива вера у човека. Само је Чехов био кадар неприказати у Јермолају Лататину грубу песницу, као што су чинили други аутори; само је Чехов био кадар дати Лапахину онолике облагорођавајуће црте колебања и моралног немира. Лапахин је купио вишњев сад — како да не купи имање на коме су му дед и отац били робови; —>; али он је збуњен услед тог »догађаја«, њега гризе савест због среће, он с горком иронијом говори о разрушавајућем делу својих руку: »Ходите сви, и гледајте како ће Јермолај Лапалин потегнути секиром по вишњеву саду, и како ће падати на земљу дрвеће«. Он размахује рукама, а Пећа Трофимов му каже: >»Одвикни се од навике да размахујеш«. Али Трофимов чини неправду Лапахину: нови господар вишњева сада не размахује само. Напротив, и то баш и јесте карактеристично, што се, у чеховском

281