Nova Evropa

осветљењу, Лапахин доста склања испред практичних потреба, и много пажње обраћа, некорисном. Посао га зове у Харков, и он се једнако спрема да пође — (баш као и три сестре у Москву) али ваздан не полази, и узалудно претура по глави мисли, како би лепо било уклонити нескладност живота, како »нам је Бог дао огромне шуме, непрегледна поља, дубоке хоризонте, и како бисмо, живећи у свему томе, требали и ми сами да будемо заправо великани«. Он је такође готов да се ожени Варјом, али се не ожени, — опет тако, услед одвише дугог колебања и сумњања.

Но ако је Чехов у практичној природи Лапахина открио црте и оног другог поретка, у осталим лицима драме, обратно, практичности нема ни трага. Пред нама је породица неумешне велике деце, која не знају сама да прођу суровом животном путањом, и до седих својих власи остају »млади зелени«, и упућени на туђу помоћ и бригу. "Tako ce и десило да је вишњев сад продат због дугова, иако се то могло избећи; тако је дошло да се становници њетови морали растати с »милим домом и са старим дедицом«... »Опомињем вас, господо (говори ЈЛапахин), да ће се 22. августа продавати вишњев сад. Мислите о том. Мислите.« Али они не мисле. Бриге о сутрашњем дану њих не узнемирују. Они се теше надама, и чекају помоћ — не од самих себе. Te богата тетка у Јарославу, те волшебни генерал с којим су обећали упознати их, а који би могао потписати меницу, те Енглези који ће пронаћи белу глину на њихову имању. То подржава њихове егзистенце, тако они живе; и, ваља признати, у непрактичности и расипности њиховој има. нешто наивно-привлачно и чисто: »Бацили су у бунар кључеве од домазлука«, и склонили се од свакидашњег ништавила; они заиста не равмахују рукама. „Кивећи међу светом који рачуна и брине, они нити сеју нити жању; они су међу солиднима и паметнима, међу предувимљивима, тако умиљато чудни са свима оним игранкама и представама и декламовањима начелника, станице. Живот их, наравно, болно кажњава за све те детињарије, и за незрелу безбрижност — и живот има, право; само, жалосно је гледати како ти добри људи, 060ривши главе, тихо силазе са расклиманих дасака животне сцене.

Непрактични и неспособни ва делање, они воле речи; топле, високе, лепе речи, које можда живе у грудма сваког човека, али се обично мудро скривају, јер их живот свуд унаоколо дочекује зачуђено и хладно... Воле да, говоре. Говори им се увек о нечем великом и важном: душа је узбуђена и жедна, израза; из оквира савременог и тривијалног она. тежи у висину... То је један од обичних мотива, Чеховљеве музе, и тај мотив, свима чујно, звучи и у »Вишњеву Саду«.

Говори, нашример, радо и много омиљени ујка Леонид. У њему можда има сродних црта са Тургењевљевим Руђином ; теши га сам процес речи. Наравно да говор о високом испада понекад смешан; наравно да, у отсуству других слушалаца, Леонид говори келнерима о декадентетву. Али он се користи сваким случајем да би се искавао, и нашао простора за своје душевне речи. Позната, је њезова орација стогодишњем орману за књиге: »Драги и многоуважени

282