Nova Evropa

ормане! Поздрављам твоје биће, које, ево више од сто година, стреми добру и правди. Твој неми позив на плодотворан рад није изостајао у току стотину година, одржавајући у нараштајима нашег рода храброст и веру у бољу будућност, и неговао у нама идеале добра и друштвене свесности.« И затим, кад јадни оратор заувек напушта свој стари дом, »може ли прећутати, може ли се уздржати а да не искаже, при опроштају, она. осећања која испуњавају у тај час све његово бићег« Али, смешно би било у таквом моменту говорити Високе речи, и збуњени Леонид прибегава. својим обичним биљарским узречицама...

Сви ти људи говоре, зато што је у свих душа пуна неисказаних речи и неисплаканих суда. Ови су усредсређени на свом унутрашњем свету, и, разговарајући се између себе, заражавају једно друго истим расположењем. Код Чехова, скоро уошште нема ћуталица, који би себе у себи крили. У потреби да се исказују, хероји Чеховљеви товоре једно другом и сасвим познате ствари, али утисак ипак није непријатан. Сестра прича сестри: »Пре шест година је умро отад, месец дана касније се удавио у реци брат Гриша, дечко од седам голина«. Обе сестре то врло добро знају, и човек би рекао да је у питању само невешт технички начин, да се тојест на сцени спомиње нешто само ради обавештавања позоришне публике. Али није тако. Говоре та створења, зато што дубоко гледају себи у душу. даузети собом, они на, први поглед чине утисак психичких атома, појединих и страдајућих монада који се не сједињавају у једну органску це лину. Оваки говори о своме, и не одговара оном другом; сваки извлачи и тка нити властитих мисли; у разговору дакле има извесна, невезаност, нешто слично на мумлање старога Фирса. Али тај утисак од тих монолога-разговора не траје дуго. Психолошке неконсеквентности стварају музику финих осећаја. Треба, само мало дуже слушати те са. паузама мисли изговаране речи, и човек запажа, да ти људи у ствари обраћају необичну пажњу на узајамни разговор. Сваки од њих слуша и ћутање оног другог. Постоји међу њима, нека, бежична веза, и као на крилима проносе се нечујне речи у време паузе на сцени. Фирс и Шарлота, седећи на клупи и говорећи свако о своме, воде ипак један дубоко душеван и унутрашње звучан разговор. _

Говоре ти људи међутим и директно једно другом, и то врло лепе, слатке, заносне речи. По целој драми је разливена, бескрајна нежност људских одношаја. Колико љубави и мажења!... Она је пуна порока, та мајка, али је ипак мајка, и ћерка је мави и теши: »Мила и добра моја, мајко! Ја те благосиљам. Вишњев сад је продат, и више та нема, али не плачи; остао ти је још живот, и остала ти је твоја, лепа, чиста душа. Подићићемо нов сад, богатији од овог, видећеш га. разумећеш га, и тиха, дубока, радост ће пасти на твоју душу, и ти ћеш се насмешити, мајко.« А њу, кад је стигла, сестра љуби, и назива лепотицом, а, собарица, је скида, и, узбуђена, прича, јој да њу, собарицу, неко воли. Стари ујак такође љуби А њу, љуби јој руке, покрива, своје лице њеном руком и говори: »ти ниси моја нећака, ти си мој анђео, ти си за мене све«. А њи се спава, и задремала, је при

283