Nova Evropa

отворену прозору, кров који гледају бели пветови вишњева, сада, п. осветљена. мајским сунцем, млада и чиста, кроз полусан шашће: >Тако сам уморна... звоне звонцад... ујка драги... и мама... и ујка... .« А сав усхићен гледа је ружни студент у наочарима, и с љубављу и с увбуђењем понавља: »Сунце моје... пролеће моје...«

Главна лица »Вишњева Сада« везана су између себе несамо душевним стањем и речима, него и страдањем. За сваким ол њих се види, у перспективи, унутрашња, драма, и око сваког од њих лебди тиха, туга аутора. Порочна и привлачна Рањевека, некада несрећна жена, несрећна мајка, с каменом свога порока на врату »тоне на дно«, али »она воли тај камен, и не може без њега да живи«. Кћи је такође притиснута каменом мајке, али ипак страсно воли матер, и хоће, у јесење вечери, да чита, с њом многе књиге, да би им се открио »нови, чудесни свет«. А сестра Ањи на треснула, је кључеве пред ноге Лапахину, и не зна куда ће: Лапахин није казао реч коју је она очекивала, и ето је сад где седи на патосу, усред испретураних ствари, и, положивши главу на бошчу одела, тихо рида. Па онда стари слуга, са нежном љубављу у срцу као и сви, који дрхћућим рукама у белим рукавицама, подмеће шамлицу под ноге своје господарице; њега, су заборавили у остављену дому; али не мари, он ће такође скоро отићи из те куће, и из тог света, и последни пут је обукао своју старинску ливреју и метнуо на главу цилиндер. Па, онда бескућница-гувернанта, која нема, »исправан пасош«, не зна ко је, и откуда, је, и зашто је. Па онда, сасвим на задњем месту, онај бевимени »непознати« што пролази, са стиховима Надсона и Њекрасова, на пијаним уснама. Па још даље, једва, видна, стара мајка цивилизованог лакеја Јаше, која је дошла да се опрости са, сином, али он све нема, кад да изађе у кујну, заузет, између осталог, и собарицом, и једва, се, најзад, на крају свога победоносног романа, и на, поласку за Париз, окреће матери с поуком: »понашајте се пристојно, и онда нећете плакати«...

У тој драми нема радње, па скоро да нема ни лица која нешто раде — сви су пасивни, сви само страдају. Али зато у тој драми има велики таленат. Он се истиче скоро у свакој речи, у свакој епизоди, у сваком потезу оцртане околине. Потресне ситуације, фина психологија, незаборавна лица, живе душе, усамљене и тужне. Чује сен замире далеки звук препукле жице. Кроз тишину се разлеже тупо ударање секире по дрвету, и пада мили вишњев сад, символ свега, интимног и драгог, и, загрливши се, уздржано плачу брат и сестра »тихо, бојећи се да их не би чули«.

Туга је неодољива. Кад радост дође човеку, човек је може и не примити. Али кад туга покуца на, срцу, њој се срце увек отвара. Тако се срца наша отварају и пред »Вишњевим Садом«, као п пред другим Чеховљевим елегијама.

Ј. Ајгенвалјд. (»Критическоје Пособије«, Том 11)

284