Nova Evropa

истрчи из друге собе, где је преметао орманове, Р. Р. Раскољников, и полети са крвавом секиром и на Лисавету, — ударац пада право на њену лубању, и сеченица, се, што би рекао Сјенкјевић, шкрипећи заустави на доњој вилици. И Лисавета дакле погиба, та полулуда. и богобојажљива, девојчура. Тек то је злочин, тек сада, је он извршен. Тек за, тај злочин треба испаштања. Зато је, поред и иза колешке ретистраторке Аљоне Ивановне, дошла на позорницу Лисавета. Изгледа случајно, али је у ствари битно. Знамо дакле зашто је, поред »велике уши«, убијена, »случајно« ЈТисавета, то чудо од »подобија, божјег«. Али ни ту још нисмо на дну целе мисли. да предмет тог другог убиства једног вреднијег створа, рецимо »мале уши«, могло се наћи нешто боље, нешто веће, нешто потребније и корисније за живот. Јер Лисавета, крај све своје пречисте душице, ипак је само један и то приличан и сувишан кретен, а врата су била отворена да на њих уђе когод је писцу требао. Ту се дакле збива ово: прво, настаје болно исмевање људске вредности, онда. плажење језика на, покајање уопште, и најпосле се на убиство најизлишнијег човека, пспреде најлешши мотив испаштања. И Лисавета је она божанска снага што Р. Р. Раскољникова води господину Баруту на исповест.

По моме мишљењу, није уопће главни мотив целога романа. управо филмско убиство »велике уши«. За један ништаван живот хиљаду других живота спасених од трулежи и распадања! То је збиља само једна духовита аритметика! Убиј проклети, болесни, штетни, матори, и богати гад, да помогнеш на, другој страни младе и свеже снате, што без помоћи пропадају на све стране, — то је резоновање једног јунака —, да спасеш целе породице од сиротиње и беде, од разврата, од венеричних болести. У томе спасењу остављених и слабих, ето ту је главни мотив. Али он је за Р. Р Раскољникова такорећи само уводан, потребан некако за племенитост казуистике његових психолошких стања. Начет, набачен и недовршен око њега, каснији га заплет ситуација сакрива, и црвени се кончић заплиће, — али се никада, не губи.

У роману има и једно скров чудествено, и абнормално лице, Свидригајлов. И он искрене однекуд, из неке друге собе, и наједанпут спасава целе породице од сиротиње, од разврата, и од венеричних болести, помаже свеже и младе снаге на све стране, извршује добра дела једно за другим, управо као бесомучан! Бада око: себе хиљаде рубаља као чаробан златан водоскок. Ко спасава Пољицу, Лењу и Кољу, и даје их сасвим изненада у неки завод, шта ли, и осигурава им ренту; ко спасава Соњу — ону што је била кладенац Мармеладових — и поклања јој неколико хиљада рубаља; ко доноси срећни тестаменат госпође Марте Дуњици, онда. кад ова, остаје с мајком без копјејчице у џепу; ко, пре свога неочекиванога »путешествија у Америку«, баца оној зеленој гушчици од веренице десетине хиљада рубаља у крило, — ко други него господин Свидригајлов, сулуди и развратни Свидригајлов! Он решава основни проблем, баш као и Р. Р. Раскољников! Ово изрутавање добродетељи и свих »рефорама« није случајно. Треба само

304