Nova Evropa

kao i pre, Zna, da je on uzima za nešto drugo nego što jeste, i da гезато пји пебо možda i nikoga ne voli, da je uopšte nesposoban da ikoga zavoli kraj sveg tog što toliko strada! On voli samo fantaziju! Pa i on sam je fantazija, Da podje za njim, on bi se koliko sutra opet razočarao, i s potsmehom bi gledao na svoj zanos, Nema u njega tla, on je biljčica koju nosi vetar ,,. Ona, naprotiv, sasvim je drugo: iu očajanju, i u bolnom saznanju da joj je život propao, kod nje ima nešto što je tvrdo i što se ne ljulja, na što se upire njena duša, To su uspomene iz njena djetinjstva, uspomene na rodni kraj, na seosku tišinu u kojoj Je započeo njen krofki, čisti život, »krst i senke grana nad grobom njene sirofe njanje«. Q, te uspomene, ona necбдазпја lica, sad su joj draža od svega; ta lica su joj sad jedino i ostala, i ona spasavaju dušu njenu od konačnog očajanja, A to nije malo, to je mnogo, i u tome leži nešto nepokolebljivo i nerazrušivo, U tome je doticaj s rodnom zemljom, s narodom, sa svetinjom njegovom ,.,. A šta ima Onjegin, i ko je on?,.. Ne, ne može ona poći za njega samo iz sažaljenja, samo zato da ga uteši, da mu, u beskrajnoj ljubavnoj tuzi stvori za irenutak zračak sreće, s tvrdim uverenjem, unapred, da će on sutra podsmešljivo gledati na tu sreću... Ima dubokih i tvrdih duša koje svoju svetinju ne mogu svesno izložiti sramoli, pa ni iz beskrajnog sažaljenja, Ne, Tatjana nije mogla poći za Onjegina,

Dakle, Puškin se u »Onjeginu«, u toj besmrinoj i nedostižnoj poemi, pokazao veliki narodni pisac, kao niko do njega, Na najoštroumniji i najasniji način zapazio je on svu skrivenost našeg bića, bića gornjih slojeva, nad narodom stojećeg društva, Zapazio je, s jedne strane, fip ruskog skitnice, i prvi ga genijalno poznao sa istorijskom njegovom sudbinom, i sa ogromnim njegovim značajem u budućoj sudbini sviju nas, a pored njega dao tip pozitivne i neosporne lepote u licu ruske žene.,,.

Puškin je, naravno opet prvi medju ruskim piscima, izveo pred nas, u drugim svojim delima, ceo niz pozitivno prekrasnih ruskih lipova, našavši ih sve u narodu ruskom, Glavna lepota tih tipova leži u njihovoj istini, islini apsolutnoj i opipljivoj, tako da ih odreći niko ne može, da stoje kao izvajani od kamena ,,. Napominjem da ne govorim ovde kao literarni kritičar, i da zato neću svoju misao objašnjavati naročito podrobnom literarnom analizom genijalnih dela našeg pesnika, O tipu ruskog kaludjera letopisca (Pimen, u spevu Boris Goduno v}, naprimer, mogla bi se napisati cela knjiga, ako bismo da dodje do izraza važnost i značaj toga grandijoznog ruskog lika, Puškin ga je našao u ruskoj zemlji, i stavio ба pred nas, u smirenoj, veličanstvenoj duhovnoj lepoti njegovoj, kao svedočanstvo moćnog duha narodnog koji je bio u stanju da Sa da iz sebe u tako neospornoj istini, Tip je taj fakat, i ne može se odrica;i, ne može se reći da je izmišljen, da je samo fantazija i idealizacija pesnikova ,., Da, svi ste razmislili, i slažete se samnom: jeste, taj tip postoji, i prema tome postoji i duh naroda Кор ба je stvorio, postoji onda i životna sila toga duha, i ona je velika i ne-

311