Nova Evropa

књиге, које носи на себи све биљеге нервозног времена, трудног паничним могућностима и трагичним сломовима. Мориц (Могјст 7а1бтопд), млад и јак таленат, који у својим романима црта вармеђу, и целе фаланте бораца који падају у борби са старинским менталитетом: Костолањи, бизарни лирик контраста, који распињу човека, коме је суђено да погиба у · велеграду а чезне за хоризонтима и даљинама; језични виртуоз Бабић, који прелива највеће финесе модерне лирике: Поа, Браунинга, у мађарске а60нанце: па цела. легија, интелигентних критичара, — сви они казују, да. је нивб модерне мађарске књиге постао савремен и европејски. Али као што је Петефи носио у четрдесетосмаликој атмосфери заставу, и значио синтезу и прегнантни израз. једне целе генерације и целог времена, тако сада Ади (Аду Епдте) значи синтеву свију сумња и нада и крвавих конгестија, међу савременим Мађарима. Књижевна појава Адијева дала би се означити као елипса, која ротира између две темељне интонације, као између два фокуса: између петефијанског јакобинског замаха, који носи заставе са толемом вером у коначну победу, и између Верешмартијева старопитанског очајног нарицања, у крчми, код гусала у дугим и бурним мађарским ноћима. Гибајући се тако између та два у мађарској књизи јако наглашена, екстрема. Ади значи доиста свеобухватну скалу мађарских проблема, која се лево и десно истанчала у једва. заметљиве титраве и фине меланхоличне лиризме. Петефијански синтетичан је мотив Адија, када, занешен идентичношћу свију народа. на Дунаву и Карпатима, пева: :

Iz hiljade mlakih čežnja

zašto ne bukne

vulkan plamene volje ?

Ta magjarska, slovenska, vlaška bol, večno te ista bol je?

Naše sramote i porazi

su hiljadugodišnji jadi!

O zašto se ne grlimo

na gorućoj barikadi ?

Бива тако код Адија, када BHJOBHTO јасно гледа пред собом визију целога карпатскога кратера, и када би целу масу ове амалтамисане монголско-аварске-словенско-влашке и швапске смесе некуд измесио и изформирао, у херојском елану, да се све гане некамо, да се разбију тврђаве азијатско солдачког менталитета, које су већ покушали разбијати његови претече помађарени Оловени Мартиновић и Кошут, Петефи и Танчић. У време, када је систем »реда и рада« и »паратрафа и закона« био тврд као гранит, када су она два мађарска, анђела, што носе над грбом краљевине круну Сентиштвана, лебдела у несумњивој равнотежи, те је преко Драве мало људи било који би си разбијали главу, како ће то бити када та два. анђела падну, и када се та хиљадугодишња света круна разбије, — у оно време жандара и солдатеске, и санкцијонисане диктатуре грофа. и банке, Ади је певао о мађарском Матији Губцу,

351 _ |