Nova Evropa

непосредној средини. И зато они радије беже од живота, проклињући »бесну и луду масу«. Њихове екстремности јесу нужна последица, данашњег момента. У извесним тренуцима човек почиње да. верује како је и боље што је тако. Ако данашње човечанство не може да има социјалне хероје који ће победити масу, нека му бар остану слаби, егзалтирани и изолирани идеалисти.

Рат је донео Великој Британији безброј такозваних »ратних песника«. Њихове су песме обично биле субвенцијониране директко или индиректно. Издавале су се небројне антологије тих ратних песама. Сви су у њима учествовали, од најнезнатнијих, па до званичног овенчаног песника Бриџеса, и незваничног овенчавног песника Киплинга.

Међу свима њима, врло се ретко чуо, или се није чуо уопште Сигфрид Сасун (Заззооп). Његова поезија о рату није била лаж и поза. Он је имао куражи да још оних година узвикује кроз своје строфе: | Look down, and swear by the slain of the War that

You'll never: forget,

Немогуће је и покушати све по имену поменути. У Британији имамо данас још толико одличних и давно признатих лиричара. И то таквих који још увек пишу, врло активно и врло добро. Али изгледа да време данас јури неком лудом брзином; онако како није јурило никада ранијих векова. Чувени »Келтски Препород«, што је 'у ночетку овог века узрујао све модерне енглеске писце, изгледа већ тако давнашња ствар, када су пред нама већ и антологије Георгијанаца и антологије »Ућее!јв«. Демократизам и уношење »датп«-ова у књижевност, као код Ј. Мезфилда, већ припада. историји, и о томе већ пуноправно и без устручавања предају професори по колеџима. А све је то било тако скоро, баш пред саму 1914.

Већ о лажној репутацији проливеног Алфреда. Нојеса. (Моуез), кога су изгурали на површину његови издавачи и плаћене рекламе модерне књижарске трговине, о томе је штета рећи и оволико речи.

Оно што се до недавно обележавало као »Ново« већ је победило скоро свугде над својим старим. Само су се узалуд чиниле опет две старе погрешке, али без њих као да се и не може. Узалуд се бацало на »Ново« камењем у име старог, и узалуд се многе лажне вредности глорификовале само зато што су умеле да у згодан час прикалче етикету »Ново«.

Харолд Монро, прилично опрезан писац једне симпатичне књите о модерној енглеској поезији (»Зоте contemporary poets«], говорећи на једном месту о неким модерним лиричарима, рекао је да је »њихов дух репрезентативнији за модерну цивилизацију но простудиране риме оних ив младих поколења што следују слепо традиције најбоље поезије, игноришући правац реалног живота. Неуспели је експерименат кудикамо интересантнији од успеле имитадије. Семе се развија у цвеће. Стил и форма и »добар укус« се

386