Nova Evropa

и сјевероисточним и источним границама, анектирала и преко пола милијона Југословена и четврт милијона Нијемаца. Она, додуше, "није добила Далмације, како јој је то било зајамчено оним познатим уговором у Лондону (1915), али се зато Рапалским Уговором (1920) одузимље од нас Задар, а Ријеку (захваљујући у првом реду неспособности и сенилности наше спољне политике) држи још и данас у фактичном посједу. Још једино остадоше „штедепн“ неколико стотина тисућа Талијана у Швајцарској и у јужној Француској, који, уосталом, не желе бити присаједињени Италији. ·

Свјетски је Рат за Италију, према томе, завршио дјело њезина. уједињења, ослободио и задње дијелове њезина неослобођена народа, испунио и најсмјелије сање њезиних родољуба. Па одакле онда, при свем том, данас таково разочарање и незадовољство у Италији 7 То нам постаје разумљивим само ако добро уочимо сакривене, империјалистичке циљеве талијанске капиталистичке буржоазије, којој на срцу није лежао спас, нити нацијонални и културни интереси, њезине још неослобођене браће, већ тежња за освајањем туђих земаља у сврху што уносније њихове експлоатације Док је талијанску буржоазију притисла ова мора, широки слојеви народа трпе под тешким ударцима економских посљедица рата. Држава је до милијардских свота задужена, валута слаба, беспослица. и осиромашење средњих и нижих друштвених слојева, велики, те посљедица помањкање најнужнијих животних намирница и исељивање. Ту се, наравно, траже онда кривци за незадовољство. Социјалистички пролетаријат баца сву кривњу на рат и на шовинистички нацијонализам талијанске буржоазије, а буржоазија опет налази кривце данашњег зла у дојучерашњим и још данашњим својим савезницима. Својој „латинској посестрими“, Француској, не могу заборавити што она на мировној конференци није заступала и бранила све њихове територијалне и финансијске тражбине, Велику Британију и Америку не воли талијанска. буржоазија ради њихове економске премоћи и ради јаче валуте, енглески угљен и америчко жито мора Италија куповати уз огромне валутарне разлике. Грчка јој је покварила рачуне у Смирни, Додеканезу, и у Средоземном Мору, гдје јој је постала опасним трговачким конкурентом.

Расположење Италије према нашој држави, која је, услијед некадањег одношаја бивше краљевине Србије према Тројном Споразуму, такођер њезином савезницом, — бар данашње расположење службене и нацијоналистичке Италије према Југославији —, не може се, ни крај најбоље воље, назвати пријатељским што нам најбоље доказују ове три поратне године. То се, са талијанског становишта, мотивише са ова два главна момента: од Италије неочекивани и нежељени распад аустро-угарске монархије, и основање народне југословенске државе. Оба ова момента стоје у уској вези: талијанска буржоазија нити је желила, нити је очекивала, распад хапсбуршке монархије, већ се чврсто надала да ће, уз помоћ савезника, побијеђеној Аустро-Угарској наметнути такав мировни уговор, по којем би јој територијално припали цијели некадањи Тирол, Трст са Горицом, Крањска, Корушка, Истра, и

206