Nova Evropa

ном конвенцијом већ једном економском нужношћу, не увек свесно већ најчешће несвесно, спонтано, инстинктивно, Г. Косић, дакле, просто изврће смисао мојих излагања, Исти је случај и код оне тврдње, да сам ја „усплахирен бранилац постојећег поретка“, и да су ми сва средства добра у одбрани овог „благословеног друштвеног поретка“, Нигде и никад ја нисам бранио данашњи поредак као идеалан или „благдсловен“, већ сам само покушавао да објасним како је и зашто он постао, и које га економске: потребе одржавају, | а исто оволико озбиљности чини ми Г. Косић и друге крупне "замерке, од којих ћу још на неке да се осврнем. Међу овима је, да нисам „чак ни додирнуо питање индивидуалистичког и универзалистичког схваћања народне економије, нити приказао однос материјалног и психичког схватања економског процеса, којим се питањима бави наша наука нарочито од 1914 наовамо веома интензивно“. Овај став је веома карактеристичан.

Има додуше наука, где је нагло сазнавање новитета, научна репортажа проналазака, врло важна ствар; тако је, например, код природних наука, Али, код највећег дела духовних и социјалних наука није исти случај: ту људска мисао споро продире напред, и напредак долази много више од дубине и темељности у размишљању, од дотичног разрађивања и сређивања појединих проблема, него од механичког кумулирања нових „открића“. Оно што је до данас створено у Политичкој Економији, као и осталим друштвеним наукама, огромним напором највећих људских умова кроз неколико столећа, то се не може тако лако и тако брзо преврнути на главу, нити бацити међу старудије, каквом новом књигом у џепу. Напротив, најчешће се долази до закључка, да је „све то већ једном било", само под другом етикетом, или да је, у најбољем случају, само понека појава стављена непосредније у поље вида или методолошки боље пласирана; тако, трунку по трунку, иде напредак у овим наукама. Цела мудрост Г. Косића, у овом погледу, своди се на пабирчење из радова Отмара Шпана, који је (1914) публиковао свој „Зузјет дег бСезеПзсћајећге“, а затим још неколико дела, међу њима „Еипдатеп« дег У, У. Гећге" (2, издање 1921). Шпан је, одиста, дубок мислилац; но он је засада још сасвим усамљен у науци, и није продро ни у једно од новијих систематских дела и уџбеника који су ми дошли до руке до закључно 1920, када је моја књига ушла у штампу, — зато га ја нисам ни спомињао.

Ни Г. Слободан Јовановић, у својој монументалној књизи „О Држави“ (у трећем издању, које је изашло пре неки дан), нигде не наводи Шпана, и очигледно га не познаје, јер би га безусловно морао навести (у гл, ЈП. и1ТУ) силазећи у област социјолошког схватања државе и права; па ипак зато апсолутна научна вредност дела Г. Јовановића није тиме нимало умањена, нити му се сме пребацивати „заостајање за савременом науком“.

Још је оштрији [, Косић код проблема популације, када ми добацује, како ја „ни из близа" нисам упућен „у главнији

215