Nova Evropa

votu Jevreja u Splitu, ni o njihovoj opštini, ni o školi, ni o groblju, ni odakle su dobijali učitelje i rabine, ni kojim su jezikom govorili, ni na kome su pisali, ni kojom su se azbukom služili, ni o odnosima i vezama sa drugim Jevrejima i njihovim opštinama, ni o običajima. Želeti bi bilo, da u novim proučavanjima naših Jevreja ovi detalji ne budu prenebregnuti, jer oni tek daju pravi reljef i života celoj slici.

Tih. R, Gjordjević,

Жидови у словенским земљама, некад и сад.

У париској смотри „Сопез гепдиз де ! Асадепце Фез Inscriptions et Belles Бентех“, Г, К. Гонб (Сјеппоп! Саппеач), године 1918 извештава о нетом у Софији откривену надгробном споменику Јеврејке Апроније, супруге Малхоса, из Солина у Далмацији. То је први поуздани доказ, да је у староримској Салони, у 2.и 3, веку иза Христа постојала жидовска општина, Потврђује се тимеи наслућивање Дон Франа Булића, који, из антитезе познатог написа на саркофагу „сиофемшт legis sanctae сћизНап ан“, трага за још неоткривеним жидовским гробљем.

_ Као потпуно једнакоправни грађани Римског Царства живели су Јевреји, како то књиге Сибилине причају (а потврђују савремени писци: Страбон, Цицерон, Дио Касије, и Апијан) свуда где се је ширио римски орао, дакле и над целим данашњим подручјем јужних Словена. „Сотриз «паспрНопшт ЈаНпогшт" познаје, например, надгробни споменик у Вратнику крај Сења, Ту је покопан Аврелије „Dyonisius Јидаенг Пђегелај5"; а у Логариној улици, у Сарајеву, пронађен је камен из 2. века, на којем стоји уклесано: „Чећоуа Адопа!" (име Бога на јеврејском језику).

Ако се, дакле, тезе ученога бискупа шибеничког, Антуна Јосипа Фоска (Еозсћа), изнесене у књизи „I nomi antichi e moderni della citta di Sebenico spiegati colla lingua ebraico-fenicia", m He MOTY,

према изводима данашње науке, дословце узети, јасно је ипак да су Жидови, давно пре доласка Хрвата и Срба у своју нову отапбину, настањивали ове крајеве. Ти аутохтони Жидови брзо су се приволели новим господарима државе, и за време хрватске народне династије видимо их где играју велику улогу на краљевском двору. Хасдај-Ибн-Шапрут, министар арапског калифа у Кордови, примио је једном, — како бележи арапски кроничар Алмакари, — посланство краља из земље Гебалим, у којој су била два Жидова, Мар Саул и Мар Јосиф; тај краљ Гебалим био је хрватски краљ Крешимир, — како енглески превод Алмакаријева летописа каже; „A king of Sklavonians, whose name was Duka." (Према разлагању, још пре седамдесет година, у Ерш-Груберовој енциклопедији, име „дужд“ означавало је хрватске краљеве. Тако су Јевреји из хрватских земаља били носиоци писама Хасдај-Иби-Шапрута Јосифу, жидовскоме краљу Хазара, чија се власт простирала од кримског полуотока па све до Урала. | : :

274