Nova Evropa

новога покрета, постадоше у устима савременика правим правцатим манифестом ове генерације.

„ · . . Дфти скорби, дђти ночи На блбднЊолЈИ ВостТОКљЉ Устремлил наши очи

лемђ придетђ-ли наш пророкљ. Мег невђдомов чувмљ

И сљ надеждор вђ сердцахљ Умиранл ме тоскувмђ

0' несозданнихљ мирахђ...

%

Исти се процес дешава и у нацијонално-политичкој идеологији те добе.»Народничество« Михајловскога, које се до тога времена сматрало свенародним кредом, доспјело је на своју мртву тачку, одакле се више није никада ни помакло. Нове социјално-политичке тенденце, као што су социјализам и марксизам, рађају се у знаку очаја, и с очитом намјером да се прекрију болне рушевине једне величајне нацијоналне политичке концепције, И зато и социјално-политички доктринарци бјеже из јадне садашњице и стварају незадовољничку љевицу и у јавном животу и у литератури, продуљујући притом крајње избочине своје љевице све онамо у социјални утопизам или литерарни ексцесивизам. Новаторство и бунтовност једних и других од ових протестаната могло је да ишчекује зреле плодове својих настојања тек у удаљенијим деценијама, поглавито зато што су они —- и једни и други — били углавном само генерали без војске, У ширим народним масама утрнуло је било свако пов ерење у било какву замашнију нацијоналну концепцију, осим можда у ону која би пледирала за изравну и моментану акцију путем најрадикалнијих чина, Тако се сав јавни живот те добе распарчава углавном у скупине очајника, који се повлаче-из јавнога живота, и из себе излучују само мален дио екстремиста акције и подземних конспиратора, док се најзнатнији дио превраћа у безвољне чангризавце, људе без кичме, хистерике и неурастенике, који су јасно и јавно спознавали празнину и бесадржајност свога живота. Славни Антон Павловић, цртајући овај тупи амбијенат, не шкртари мрачним бојама свога киста; »Сељаштво је досадно, заостало, тоне у нечистоћи, а с интелигенцијом живиш у вјечној завади: све то човјека тако умара... Сви ти наши добри знанци плитко мисле, плитко осјећају и не виде даље од свога носа — или укратко; глупаци. А они, који су нешто паметнији и виђенији, они су хистерични и огрезли у анализирањима и рефлексијама. Јадикују, узајамно се мрзе и омражују, очајно клевећу, прикупљају ти се насамо, проматрају те потајно, и закључују: „О, то је психопат!“ или „То је фразер!" А када не знаду, какову би ти крпицу прилијепили на челу, ондаговоре; „То је необичан човјек! Чудак!“.,.

Волиш ли шуму — то им је страно; не једеш ли меса, то им је такођер страно, Непосреднога, чистог, слободног одношења к природи и к људима — тога више нема,.,."

373